Srpski sion

Бр. 13

„СРПСКИ сионл

Стр . 20б.

тежио долази до тог да буде роб гријеху (Јовап 8, 34). Такав је дух у онијех, који равподушно, или да речемо доста већ познатом нам ријечју туђом индиферентно спрам Цркве и транхбина Њезипих стоје. Мудровање тјелесно убија примчивост духа за све што је ван тијела и онога у чему тијело живи и ужива. Ако је опо можда лијено, нема ии он воље да мисли о ономе што је више. Ако се оно можда увалило у вртлог онога што је на земљи, не може нп он из вртлога тога да се ишчупа. Ако је оно можда заронило у свјетска уживања, неће се ни њему да тражи уживања каквог вишег, невидљивог, вјечног. Такву ето власт добива човјек иад духом својим, кад га у самољубљу својем уплете у мрежу мудровања тјелесног. Па осладивши му тај начин мудровања држи га под влашћу тијела својега и пе да му да види друго што и да чује друго што осим онога, што тијело хоће, чини га индиФерентним спрам свега осталога, особито пак спрам онога што се иначе духу човјечјем, кад је незаробљен, преставља кио највише благо за којим ои у правој својој слободи са ванредном силом тежи. Уплетен у мрежу мудровања тјелесног, које му кује ланце, у којим ће гријеху робовати и опијеп грјеховним бунилом склапа такав дух савез чврсти са тијелом, да се бране од павале сваке паметније мисли подижући бедеме, о које ће се разбити сваки покушај разбора и правећи заклон од сваке свијетле зраке, која би гранула из бол.ега свијета у мрак слијепила тнјелом иомраченог духа. И у мраку томе роје се нездраве мисли као у бари заразне клице и у хладовини отровно биље, у њему се склапају новп идеали, који се свијетлости сунца Божјег стиде, стварају се иова средишта, на која смирени људи и не помишљају, памјештају се иове осовиие, око којих ће се вртјети живот тијела и његовом грешношћу заробљена духа, подижу се идоли, којима ће се служити. Све је ту удешено тако само да се откуд пе увуче у дух мисао иа његово иорекло, на Бога и мисао

на вјеру и Цркву, које против биједнога овог стања духа оваког пепрестано војују. К овима само да мисао никад ие забаса! А нри свијем мјерама опрезиости ако ипак кадгод пред бве овако здружепе борце искрене опо што они не желе, опи тада задовољни са собом и оипм што су, сретају то управо безочно, као оно Пилат што је срио Исшину (Јован 14, 6.) кад је пред њега изишла питајући је: а шша је исшина (Јовап 18, 38)? Тако и они питају: шта је Бог, шта је то вјера, шта је Црква?. . . Питају не зато да нм се кагке шта је то, не зато да добију разјашњења и одговора, већ зато да нагласе да је то ништа кад не излази пред њих у облику, под којим они све то себи замшпљају, — јер и они знају за бога својега, они имају вјеру своју и цркву своју, нсто као што је и Пилат био већ прије онога питања својета иа чисто с тијем шта је за њега истина и зиао за истину своју: римску државу, њезина цара п покорност њима Путеви, по којима тјелесио мудровање одводи дух људски на те етраннутице, многи су Њеки од њих зову се немар, њеки лијеност, њеки небрига. њеки таиггииа, њеки опет богатство, њеки уживање и сличпо. А у главноме само су два начина на која се извршује заробљивање духа било па којем од тијех нутева. Један бива заробљен радећи самосталио, други угледајући се па другога и усвајајући оио од чега други злосрећпом својом еамосталиом радњом долази. На тај пачип а нутем тјелеснога уживања највише их настрада. Дух се нрилијеии уз тијело, којему је сва слава н све уживање, сав живот у свјетском благу, ташткпи, богатству, па и ие нролазећи кроз све кланце н богазе кроз које су се други духови провлачили, док еу доспјели у потпуно ропство гријеху, оп ирихваћа одмах крајњу њихову мисао и даје се оковати у ланце ронства. Ено душа опога богаташа, који се радује плодним њивама својим и смишл.а како ће житнице своје нроширити и иове саградити, на све напунити богатим родом и онда рећи души својој : душо, т,-