Srpski sion

Бр. 19.

широким размеримај, да је дело проповеди постало тада моноиолом монаха, који су лугали нз града у град, из дијецезе у дијецезу, и иоучавали, а каткад просто веселили народ гадним брбљањем и ћаскањем на трговима, улицама и ио храмовима, п не само парохијски настири, иего чак п еиискоии, осуђени на ћутање, беху сасвим вемоћни, да се боре са саблазнима, које су долазиле од тих, и ако привилегисаних, али ипак недаровитих и невештих проповедннка. Уоиће ге иастпри цркве могу служити правом духовног учитељства само у то.ј мери, како им је то папа оставпо. А главна обвезаност њихова се састоји у томе, да проповедају догмат приматства, п њихова покорност п верност папи јесте најважније јемство плодоносне црквене службе. Али да би самп задобили ту врлину п да бп је нрицепили својој иастви, за то пастирима нрквеним не треба солпдног богословског образовања. Отуда се могу разумети узроци, зашто је научно-богословска спрема кандидата свештенства, која нпје баш Бог зна како стајала за вратом црквеној властп у нређашња времена, пала још дубље и дошла још до већег растројства за понтификатства Пија IX, када је раздражено стање ултрамонтанства, које је употребило толко напора, да би сакцијонисало напистпчке теорије п да би присвајања епискоиа Рима поставило ван сваког спора и нанадаја, дошло до крајњих граница. Са свију се страна у тој ствари сташе обраћат.и на епископе са жалбама п са прекорима, које не нресгају и до данашњег-дана, да се школске уредбе, одређе.не за кандидате свештенства, налазе у стању опадања и зануштености. Али су еписконп одговарали: „нама нн на,;мање није потребно учено свештенство. ВсиспИа шПа!" 1 . „Нама су нотребна покорно иригнута леђа, а не мпсаоне главе" 2 . С гледишта панске системе те су мислн потиуно правилне и истините. Исте се панисте збиља држе тог убеђења, да необразовано СЕештенство далеко боље одговара ствојој дужности, иего образовано, 3 јер што је необразованије, тим нокорније сноси јарам ронства. ПаисЕО ирисвајање нрава да буду светлост 1 ЕИеЛгЈсћ. СЈе8сћш11(е с1ез уаИсап. СопгП«. 1, 315. 3 Наблк )дателЈ>. Сеитембар. 1884. Загранична иисма, стр. 6. 8 ЕпехЈгЈсћ. ОевсШсћЈе с1ез уаПсап. СопгПв, I, 191.

С тр . Ј315. за цео свет показује тежак утецај и уопће на богословску мпсао у католичанству, кочећн точак сваког научног покрета, а прогреса богословске науке специјално. Директна п једина сврха богословске науке јесте — разјаснити, ради знања,- верних, истинпти смисао хрпшћанских догмата, на основу писма п предања. Имајући у виду ту сврху, богослови морају нрекинути са свима унанред узетим тенденцнјама и мислима. Истина ради пстине — то је девиза богословске науке Код протестаната је богословска наука ударила стрампутицом и залутала у лавиринту контрадикција, чак је изгубила из вида исгину, .јер је негирање принципа предања дало п богословској мнсли негативни карактер. лпшивши је заједно с тим и слободе, која се овде претворила у еамовољу, ничим нестегнуту н незадржану. Па ако иротестантизам не може створитн ничега нозитивног и еталног и ако се све његово развиће исцрпљује негацијом и протестом, онда н протестантска богословска наука не може бити призната за слободпу, јер се слобода не може јављатп у самим негацијама, него мора посведочитн о себи по преимућству позитивним резултатима и творачкнм радом. Не слобода, него само самовоља води самнм негацпјама п рушењу и искључује могућност стварања и позитивних резултата. Истина, да би уклонио анархију у области религије, протестантизам указује на Св. Писмо, као на апсолутно-обавезну норму веровања. Али како се заједно с тим нормп откривења противставља самосталност разума, да сам у себи црпе критерија за тумачење библијске истине, онда се авторитет Писма показује као недовољаи, да уклонп могућност делења, распри и религијозног раснадања у протестантпзму. У најповољнијиа иогодбама се налазп богословска наука нсточне православне цркве. Узимајући за своју коначну сврху очување богооткривене истине од свакпх нзопачености и тућих додатака, православна источна црква у истраживању те истине држи се тога критерија, који се своди на формулу ићнјие, вешрег, ађ отпЈћив. А преимућства тога критерија, доказана ирактиком ваеељенских сабора, у примени на богословску науку јесу у томе, да он не гуши слободу, него служи као најбоља гарантија за њу; јер ко се држи правила, да у сасгав васељенског учења иде само оно, што задовољава ногодбама посвудности (и!)1чие) ?

„СРПОКИ СИОН."