Srpski sion

С тр , 412.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 25

служи религији, у томе нема још ничег особитог нити може бити какових прпнциппјелних приговора. Али је нптање у т«мо, какова је то служба п каковим је сврхама уп|>ав.1»ена? И источна црква допушта у храмовима производе сликарске вештине. Али сликарска вештпна имаде сасвим други карактер у заиадпом католпцизму, него у источном православљу. У уметинчком одноша.ју стављају западно црквено слпкарство уопће веома високо. ,,Али људи са строжијим религијозним схватањем, — велн протојррој Иванцов-Платонов, — не палазе, да оно потиунце одговара црквеној унотреби. У њему је више спољашње вештнне, него унутарн,е духовне узвпшеностп и светостп. Заипднп уметиицн, често врло знаменити, којп посветише свој таленат црквеном сликарству, ;;ао да се впше брину о лепоти п раскошности спо.кашњпх облнка, каткад о оригиналностп замисли и њену извршењу, него о строгостн п правилностп религијозних идеја. У њиховим је производима, као што веле, еувпшо. много земаљског. човечјег. У слпкама Иресв. Деве Марије, Благовестп, разпих искушења, иокајничког обраћања грешника, који се кају, налазе каткад и л.уди не баш строгог религпјозног укуса много неприличног. Каткад уметници дају и сувише много места својој лпчној нристрасности и самовол.и, те тако очигледно обплазе захтеве исторпјске верности. У сликама светих л>уди уметници узимају себи слободу ла Ц |)тају иортрете савремених им личностп ; у самим сликама Пресв. Деве (Ма^оие), које су стварали најбољи уметннци заиада, савремепицн су каткад ј иознавалп црте уметнику нознатих жнвих лпчностн. У новпјпм ироизводпма западног р«лнгијозног сликарства избија каткад утецај не религијозннх идеја, не истинпто-хришћанског схватања догађаја хришћанске псторије Слике, цртане у сличном духу, може бити, чине прикладан украс за најзнатније музеје п сликарске галерије. али не за храмове Божје. Иаше источно црквено сликарство није достигло потнуног уметничког развића; пије имало за сво.је развиће тако много даровитих раденика вештине, као западна; у нашим религијознпм сликама каткад наилазимо на незгодне, грубе црте, чак на искварен смисао насликаних догађаја, који у осталом више настаје због несхватања и невештине, него због сувишне фантазиЈе и самовоље уметника Али сами пдеал црквеног сли-

карства у нас стоји више, него на западу. Тај идеал свете бесмртностн, духовне узвишености над земаљским страстима и потресима, више номаже да се душа подигне Богу — да се дух расположи за молитву, него напомпњање на земаљске страсти и нотресе, пренесено у свет виши и свети. . . Како се високо у нашој старој цркви схваћао идеал црквеног сликарства, види се из тога, што се, ио старом истинитоиравославном схватању, од људи, којн су носветили себе томе послу, захтевао не само уметнички таленат, него и високо молнтвено расположење и врлп жнвот. У исторпји нашег црквеног сликарства не наилазимо на имена Рафајила и Тнцпјана, али за то наилазимо на имена многих светих људи, који су оставили на својим делнма иечат ако не високе спољашње венггине и оригиналне уметничке зампсли, а оно впши иечат благодатне силе духа, која, но веровању православних људи, више делује на молитвено расположење благочастивог хрпшћанског осећаја од најлепших слика". 1 Пластика се сматра на истоку вештином, која не задовољава потпуно захтеве хришћанске религи.је. Она је била згодна и удешена за то, да се њоме изразе стари незнабожачки религијозни назори, особито назори антроиоморфистички. А идејама и захтевима хришћанске религије далеко бол>е одговара сликарство, као вештина с каркктером ио преимућству духовним. Стога се религијозни нравоолавни осећај, и ако сасвим не избацује нластику из круга вештина, ко.је привлачи у службу црквеним и религијозним сврхама, ипак не може помирити с ионгговањем статуа, које исто уживају у католицизму као и иконе, особито када статуе почеше облачити п кинђурпти но најновијој моди. Упоредо са сликарством источна црква признаје да је п музичка вештпна пригодна за службу религијозним нотребама. Али музика бива различита. Основни принцип, којим се руководе на православном истоку ири оцени разних врста мушке, колико су оне пригодне за црквену употребу, јесте у томе, да служба Богу мора битп разумна. Овде је намера да делује на онога, што се моли, не баш музиком, не хармонијом звукова, него номоћу речи молитве, која је обучена у музикални облик; стога што, по иравославним назорима, „у богослужењу све и за свакога по 1 Душеполезное ЧтенГе. 1868. II, 242—244.