Srpski sion

Бр. 25

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 411

ске проиоведи, иснитиваље Писма од стране световњака води не вери у Христа, не њеном утврђењу, већ јересима и расколима. Да уклони опасност новреде вере, иапство се стара, и ако не да сасвим нзвуче Библију из употребе, а оно да по могућности смањи њено кружење међу вернима. У том иогледу Тридентски сабор ирописује да се текст Вулгате, т. ј. иревод Библије на мртви латннски језик, признаје као довољан и да потпуно одговара како сврси религијозно-васпитној, тако и богослужбеној унотреби. А као енергичније и одлучније средство да се удаљи народ од свештеног Нисма нослужила је формална забрана превода Библије на живе народне језике. која се-"много пута понављала п у средњим вековима и у новија времена Већ је у наше дане Пије IX у своме раду против кружења Библије у средини световњака дошао дотле, да је у познатом силабусу осудио библијска друштва као рану нашег времена заједно са социјализмом и комунизмом. 1 Тако строгу осуду је нокојни паиа мотивисао тиме, да библијска друштва шире неисирављене преводе, којима се повређује богооткривена исгина. Алн и од тридентског сабора авторизовани превод Вулгате имаде много битних недостатака. А што је главно — против рђавих се превода не треба борити забранама него иснрављањем и усавршавањем. Међутим панство на то и не помишља, услед нега се и открива, да се нод изговором борбе с неиснравним нреводима брине једино о огради свога авторитета од нападаја. Опасност, које се страше у Риму, налазн се не у несавршенствима нревода, него у томе, игго ни оригинални тексг Писма, ни најбољи нреводи Библије не нотврђују ултрамонтанске теорије о супрематији иапског авторитета. И у истини, когод имаде Библију пред очима и чита је, у тога се неопходно ја-вља пптање: када је Христос учинио Нетра кнезом апосгола? откуда су наиама могле прећи тако велике и искључиве пуномоћи, каквих Господ није давао ни Петру ни другом коме из лика апостолског? До душе романисте на вештачки начпн нафоше аргумената у корист ианских теорија и у Библпји. Али не гледећп на ди-

1 ОсМег. 8ут1)оНк 88. 248. ТиМп^еп. 1876. Опшчрна нонографија под натпиеом: „Разногласност римско-ка.тоЈшчке цркве са правосдавном одиосно народне употрсбе Виблије" штампана је у „Странику" 1879. новембар и 1880. јун.—јули.

јалектичку пренреденост римских богослова ти су аргументи без чврстог основа, када се разгледају и ставе упородо са оригиналним богословским учењем. А у таком случају много је безопасније, ако световњаци новерују речи, да је иапска власт божанског порекла, а не буду то учење Библијом потврђивали. На основу свих тих ставака мора човек пристати уз гледипгге преосвећеног Филарета, архијенископа черниговског, који вели: „Римска је црква у иозније време осветила правило — не допустити световњацима читати Библију. Али такове установе у старо време не беше ни у Риму, ни где му драго на другом месту, и ностанак римског иравила објашњује се тек духом власништва, које је завладало римском црквом у иоследње време"Богослужбени култ, са својим блиставим и раскошним, а у исто време бездушним и мртвцм уређењем, такофе сведочи о власништву паиином п о угњетеном положају световњака у римској цркви. Уз ретке изузетке католички се храмови иодижу са олтарем на запад Тај се обичај утврлио у она времеиа, када се Рим, нрема географском распрострањењу хришћанства на земаљском шару, бро.јао још у далеке тачке запада; а основни мотив тога обичаја јесте у томе, да служи, тако рећи као очигледно опровргнуће оног гледпшта, чија се суштина исказује изреком: ех опеп*е 1их — са истока светлост; и да напомиње на Рпм, којп је једини извор благодатних дарова за цео хришћански свет. Спољашњост и дивнп украси храмова гоне човека на мисао, да се од свих вероисповести католицизам највише упиње, да привуче вештину у службу религији и цркви. Архитектура католичких храмова веома често сведоче о ђенијалности архитеката који се трудише око њнхова нодизања. Сликарство и вајарска вештина поиеше се још у средњем веку на висок степен савршенства, благодарећи окриљу римске цркве. Најфенијалнијим сликама великих уметника католички храмови и сада су украшени заједно с производима скулптуре. Инструментална музика је такофе нашла широке унотребе при богослужењу у римској цркви. Свему томс треба, још додати множину ефектних и раскошних церемонија, са којих се славп католичко богослужење пред свима другим хришћанеким исновестима. ИГго католицизам прнморава вештину да