Srpski sion

С тр . 460.

„СРПСКИ СИОН."

В р. 28.

ме и живио ван карловачке митрополије. Сходно томе, кад еам се ја као такав т. ј. као неодвисан клирик пријавио епископском синоду' карловачке митрополије под председником му, блаженоупокојеним Германом Анђелићем, октобра 1888. г. за поновпи пријем у јерархију исте митронолије, тај је епиекопски синод нашао за сходно, као што његов записник о овој ствари сведочи, да определи неке услове за тај мој поновни пријем, но такве услове, које ја као неодвисан клирик нисам могао примити. јер тек зато, што је неко разрешен, не може се исти ценсурисати неким одашиљањем у вршачку епархију односно манастир Месић на две године. Кад ме је пак иосле тога бивши администратор карловачке митрополије, епископ бачки Василијан Петровић број 118. из 1889. иримио на моја бивша јерархијска места у Ср. Карловцима, ја сам то прихватио био. Но иза тога први епископски синод исте митрополије под председником му, његовом светошћу Георгијем Бранковићем, у октобру 1890., нашао је за сходно, као што његов записник о истој ствари сведочи, променути једнострано т. ј. без мог пристанка као неодвиспог клирика, горња акта адмииистратора исте мнгрополије Басилијана Петровића о мени, тиме, што је чак своје неодобрење тих акта изразио, те ради тога чак истом Василијану Петровићу укор дао а мени, путем својих органа т. ј. председника му, његове светости Георгија Бранковића број 463. из 1890. и члана му, његовог нреосвештеиства Нектарија Димитријевића бр. 1462. из 1890., упутио у вршачку епархију односно манастир Месић — што све, дакле, беше оно исто, што је више хваљени епископски синод под председништвом блаженопокојиог Германа Анђелића нашао за сходно у овој ствари оиределити, те што сам ја дакле већ једном коначно одбио. Овим чинима вишехваљеног епископског синода карловачке митрополије од г. 1890. заједно са посљедицама им, стављен сам ја пак као иеодвисан клирик опет ван карловачке митрополије, пошто исти вишехваљени епископски синод не располаже са

влашћу, да сам а и путем својих органа једнострано т. ј без мог пристанка као неодвисног клнрика мења чак уз цензурисање онај пријавни пачин блаженопокојног Василијана Петровића, на који сам ја као неодвисан клирик пристао био, те једностраним норемећењем којег. било то ма у којем виду, ја, као што се само по себи разуме, већ 1рзо Гас1о осгајем и на даље неодвиспим клириком нрема карловачкој митроиолији. Како је до ових ненравилности дошло, дали из превиђења или нз ког другог узрока, то ја дакако незнам. Ја сам хтео одма на нрема томе сходне кораке чинити Но на молбу његовог преосвештенсгва Нектарија Димитријевића да ма и привремеио т. ј. уз подпуно очување свога положаја као неодвисан клирик, бар док се не види шта ће бити са санирањем споменутих неправилности, нотрудим се око настојања у манастиру Месићу, ја против тога дакако нисам ништа могао имати, тим мање, што с једне страпе, православно канонско право ирионаје нрескрипцију, те што је ту неправилно, то, до свог евентуалног санирања, остаје увек иеправилно ; а, с друге стране, ја и ако сам неодвисан клирик могу увек из добре воље привремено. дакле уз очување тог свог неодвисног положаја, примити н. нр. ради вежбања, и т. д ма какве духовно-службене поруке и то ма од које православне цркве, а то чинећи, иабљудавао сам ја дакако, док то чиним, и дотични постојећи ред,, пошто ма где да се човек налази, мора се већ но резону нодчинити дотичном иостојећем реду, јер 81 у1з Кошае, готапо VIућо тоге, а тим пре један и ако неодвисаи клирик на једном духовном месту, те ако сам ја, најзад, у том стању показивао и неке жеље за уснехом према карловачкој митрополији, и то не значи ништа, јер не само да је већ у опште сваком дозвољено желити себи успеха, него понаособ ја као неодвисан клирик могу таквих жеља имати према ма којој православеој цркви, па без сумње и према оној, у којој сам изведен на тај пут. Следећн дакле, као што већ рекох,