Srpski sion

Б р . 34.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 567.

ћемо прво сведочаиство код многих и миогих народа, угледаћемо ми велим, да се већ име божје слави и велича па четири краја света. да се Христос исповеда и у Евроии, Азији, Аорици и Америци. А то када видимо ми се радујемо и дужни смо много се радовати, јер је Господ благоизволео себе иоказати роду човечјем тако; да је светлост науке ЕБегове, еветлост разума и истине уништила таму и мрак незиања и идолослужеља. Посебно пак, када погледамо на отачбину своју, видимо, даје она сва нросвећена вером и познањем једног и истинитог Бога; а као залогу свега тога видимо јопт и многе задужбине и свете храмове божје, у којима се, под моћним окриљем Његова Величанства цара и краља, — Господара ове земље наше, — поји св. литургија овог света као и онога И када ми све то видимо, онда заиста морамо да се из свега срца и душе своје радујемо, па под утисцима те душевне радости своје, без оклевања, да применимо на себе и све друге, оне речи аиостола Петра, у којима се роду избраноме и верним Хришћанима, особита похвала изражава, а те гласе: „а ви сте избрани род, царско свештенство, свети народ, народ добитка" (I. Петр. 2. 9). Но у тој нашој, можда нреухитреној еилној радости утиптава нас свети Јаков, те нас у својој посланици учи: да не гледамо само на веру устима исказаиу, јер, „и ђаволи верују" и то не само просто да верују но „и дркћу" (Посл. Јак. 2, 19). При томе још долазе нам на ум и оне речи Христове: „Неће сваки који ми говори: „Господе! Господе! ући у царство небеско; но који чипи по вољи Оца мога који је на небесима. Многи ће рећи мени у онај дан: Господе! Господе! нисмо ли у име твоје иророковали, и твојим именом ђаволе изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им ја казати: никад вас нисам знао" (Мат. 7. 21 — 24). Даклем, оба ова сведочанства доказују то, да нрави и истинити Хришћанин не може се само но томе познати, ако веру своју устима исповеда, него је за то нужно и једио друго сведочанство којим ће веру евоју и засведочити, а то је: добро и

благо дело његово. Ио о свему овом многи, па и сами неки Хришћани, наиме: лутеровог и калвинског исповедања, — не ће ништа да знају; шта више тврде, да није нужно да се вера и добрим делима засведочава те веле: „дела за веру, нису ништа " Но противу ове њихове очевидне заблуде ми одмах можемо на супрот привести оне речи св. Јакова: „јер као што је тело без духа мртво, тако је и вера без дела мртва" (Посл. Јак. 2. 26). Па даље одмах да их запитамо: шта је вера? И они ће заједно са апостолом одговорити: „вера је пак тврдо чекање онога чему се надамо, и доказивање онога што не видимо" (Јевр. 11, 1). Изредно! Но шта је друго оно чему се ми надамо, ако не: васкресење мртвих, последњи суд, живот вечни и мука вечна? Зар Хришћанину који чека васкресење мртвих нису неопходно нужна добра и блага дела? Да су заиста нужна, то се види из ових речи Христових: „и изићи ће који су чинили добро у васкресеније живота, а који су чинили зло у васкрсеније суда" (Јов. 5, 29). По томе дакле: ко хоће да се оног блаженог и вечног живота удостоји, мора живот свој овде на земљи добрим делима украшавати И заиста да је тако, јер исти живот по обећању Христовом само ће нраведници получити Но при свем том не престају наши нротивници подизати глас свој, те у прилог те заблуде своје наводе баш речи и самог ан. Павла, а те су: „човек се ие ће оправдати делима закона, него само вером Исуса Христа" (Галат. 2, 16). Па за то и веле: „иа што пам дела требају, када једипа вера човека оправдава"? И оваковим својевољним тумачењем тих речи апостолових као штитом закриљени, већ мисле да је победоносна налма коначно у рукама њиховим. Но задржимо их мало, те разумно промотримо разна тумачења тих речи апостолових, од стране црквених учитеља наших Постоји тројако њихово тумачење истих речи. Једни то тумаче тако: да апостол не подразумева дела љубави, ио: церемоније, жртве, обрезање и остала такова дела, која су законом Мојсејовим узакоњена. Другипак; овај текст