Srpski sion

Г >р. 34

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 569.

постојећи напредак, дркве, манаатире и само свештенство, једном речи све оно, што је човеку Хришћанину свето и узвишено; да има бозбожника, који би сваки осећај вере и побожности у човеку и све што је племенито и узвишено у човековом друштву уништили? Наравно да се они изговарају, да не исмевају. и не дирају религију, већ само нредрасуде; али је лако појмити, шта они под тим разуму. Хоће религију без цркве, цркву без закона, закон без обвезе ; — религију без Хришћанства, Хришћанство без вере у Исуса Христа, јединородног Сина Божјег, без вршења његове свете науке и његових заповеди; хтели би веру, коју би употребили на свој начин. — Предрасуда, то је она велика реч, с којом хоће да загладе мржњу своју ирема религији, као да им бајаги само истина лебди нред очима. Но подсмех и поруга, и љубав к истини — каква противност! Који би честити Хришћанин, знајући шта има хришћанској религији да захвали, могао према овакој грдној неосетљивости, према очигледној мржњи к вери у ово доба бити равнодушан? Кога не би ожалостило и ко не би очајавао, кад помисли, шта се све из тог изродити може, кад би то хрђаво расположење, непоштовање и дрско оиадаље и одрицање све већег и већег маха отимало? НГга би све сљедовало, кад би се уништило ностојећи мир и поредак, свака сигурност, срећа и добро државе, па и сваког појединог човека, кад би несавесна и неразумна ср|,гба ради уништења Христове науке и вере, све већма се ширила? Јер иризиајмо само отворено, да такови подсмевачи и норугачи играју улогу отвореног непријатеља према самом људском друштву. А да је то све тако, као што сам до сад навео, уверенн су о томе — сигуран сам како велики тако и мали т. ј. како они, који нингу и књигом се баве, тако, на жалост, и наш ратар, а особито сеоскн, јер таковп кад у варош дође, ретко кад чује и научи се чему добром, већ увек злом, — А особито средњи сталеж, тај највише проповеда и шири данас безверје, учећи прост свет да нема Бога, да црква и свештенство нншта није. А баш вера, коју они поричу, као и њен спасоносни иоредак, који опет омаловажавају, то је управо сигурна стража и јако оруђе за слободу праву и нраво благостање наше. — Свим могућим сред-

ствима и начином раде, бургијају и роптају иротив данашњег ностојећег стања. Али васпитавамо ли ми држави само такове људе, који су допадљиви само подсмевачима и поругачима, каква забуна, каква разузданост, какви пороци неће све владати и постојати онда у друштву људском! Наћи ћемо велике и силне без поштовања Бога и савести; ниже без поштовања појстојећег реда п закона; поданике без верностн и часности; омладину без стида и морала. — Само слепи код очију неће да увиде, е они својпм подсмевањем и поругом сами својој слободи п сигурности стоје на путу, па ипак не малаксавају, да Христову веру као ио државу некорисну, већ шта више као шкодљиву профанишу. А тешко грађанском друштву, ако то омаловажење Христове науке од саз, све већег и већег маха отимало буде, јер је само она чврст и сигуран бедем и ослонац, који је једини кадра насилни ток данашњег духа времена, неки бајаги слободни либерализам, зауставити. — А куд ћеш тек ти јадни мој српски народе отићи са безверјем? упропаст! Јер буд ми овде бројно и материјално онадамо, туд још ако се заносили будемо безверјем онда нам спаса нема. Ово је дакле нредмет, о коме хоћу неколико речи да прозборим. Да докажем прво: од какве је користи хришћанска религија ио грађански живот наш, како се она на три начина познати можо, а друго: да нацртам дужности, које услед тога по нас произлазе. I. Хриш&анска религија је чврст ослонац владарима. Поданик, који мудре и свете законе једне Хришћанске религије презире, такав свакад бива ужасним мислима, нечистим намерама и злом вољом према предностављенима узнемираван. Непрестано му лебди пред очима онај силни сјај, којп код силних и моћних великана влада, види како се силне људске руке муче и пате да им сгворе уживања ма само и за један дан; слуша о њиховој угодности; како се све могуће уметности и вештине црпе, само да их од јутра до мрака од сваког терета лишити могу и да све од њих уклоне, што би им на терет п непријатност служило. — Он зна и уверен је о томе, да све у изобиљу имају и уживају, док међу тим сироти по колебама, надничари и просјаци у свему и свачему оску-