Srpski sion

С тр . 584.

„СРПОКИ

СИОН."

Б р . 85.

напитак у њој налази; — ио када је загледао у н.ену унутрашњост, то је одмах видео даје онапупа: „сккерих лкјкодНј / мпа ел" (Апокал. 17, 4). Тако, када н нас ко год носматра како се лепим именом Православља свога украшавамо, како се тигула Хришћанског нам имена блиста на нама више и од самога злата; — то би онда сваки помислити могао: ту заиета мора и нечега доброга бити. Но баци ли пак дубљи и пажл.ивији поглед на живот наш, то ће онда у срцу своме ово казати: код ових људи не слаже се реч са делом, јер једпо говоре, а друго творе. Говоре: верујем у Бога, а ноступају као и безбожници који Бога ие нризнају. Роворе: чекамо судију на дап страшпога суда, који 11е доћи да суди живима и мргвима и свакоме 1Ш делима и награду дати; а овамо се купају у вртлогу грехова и страсти својих тако, као да им за то нигда ни суђено неће бити. Говоре: чекам васкресење мртвих; а овамо се не брину о души својој, као да ће и опа заједно са телом пронасти. И тако, зар нас за то не обузима румеп стида, пгго се исповедање вере наше православне руши и обара? Зар ми тиме не срамотимо и оно што нам је најдрагоценије и што ми иа себи као Хрнш ћани носимо, а то је: име Христа искуиитеља нашег? Александар велики негда је разгледао своју војску, те је у редовима њезиним упознао једног војника. по имепу Алексаидра, који је у звању и нозиву свом врло небрежљив био; упознавнш га одмах мујерекао: Чуј ти, или име иромени или се поправи ! Онај храбри и великодушни војник сматрао је то за нечасно, да се лењивац тај именом његовим пазива, а па дела његока ни мало се пе угледа. Т ГТ та би било? Када би и Христос, наш небесни цар, нас, који смо прн своме крштењу у редове њсгових војника стунили ; — када би велим Христос нас исиигивати ночео, то би заиста мпоге међу нама нашао који се само по имену Хришћанима зову, а не иду пак путем оним, који нам св. Јеванђеље показује. На зар се опда заслужени укор Христов не би и иа сваког таковог од нас односио? Заиста би свакоме поје-

дином од нас Христос казао: ,, Или име одбаци или праве, а пемој бесчаетити до бро име моје злим животом твојим." Но нас не ће мимоићи коначно изобличење за зла дела наша у онај дап омштег испита свију људи, када ће по речима апосгола Павла, све тајпе и скривене мисли паше објављене бити. Но Бог за сво време земаљскога живота нашег преко савести наше говори нам: „знам твоја дела, да имаш име да си жив, а мртав си.' (Откр. 3, 1). Но ми, ночем смо окорелог срца и запарложепе душе, не чујемо ову грмљавииу нрекора савести своје. Ова муња пе нродире у дубљину душе иаше, јер је она са многих грехова окамењена И тако нраво да кажем : ми се у овом земаљском животу своме иредајемо сластима и ужи ван.има телеснима тако, да на име своје врло често заборављамо. Једна кћи царева кадаје од оца свога ради сувише раскошног одела изобличена била, нред многима ово је казала: мој је отац заборавио да је цар, но ја добро знам да сам кћи царска. Но ми често незпамо да смо Хришћапи, да смо деца божја, те но томе и не поступамо као деца божја, но као синови ђаволски. Написано је у св Нисму: „састајаху се сииови божји са кћерима човечјима (Бит 6. 4). То је речеио у тадашње време о људима, а на данашње време за сипове божје најбоље се дају применуги ове речи: састајали су се заиста и не само да су се састајали него су се сада и иреобратили синови божји у кћери човечје, јер сви ови данас ие мисле о оиом што је божје него о оном што је човеково, не мисле о оном што је горње и небесно, него о оном што је земаљско, не о оном што је духовно, него о оном што је телесно И не само да о томе мисле него то и љубе, то н чине што је земаљско и телесно. 0 таковим синовима божјим можемо сасвим слободно рећи опе речи цара и иророка Давида: „да су тело, ветар, који пролази и не враћа се. - ' (Псал 78. 39.) Свети анђели још одавна од Бога по ■ стављени за чуваре иаше, видећи ову промеиу у нама приетупају Госноду, те Га но речима св. Јеванђел.а ово иитају: „ни-