Srpski sion

Бр 35

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 585

си ли ти добро семе сејао на евојој њиви? Откуда дакле кукољ? (Мат 13. 27.) То је као да су ово казали: Зар ти Госноде ниси искупио ове људе од греха ? Ниси ли за њих и најдрагоценију крв своју пролио? Ниси ли им дао власт да буду деца твоја? Зар их ниси призвао у насљедство царства твога? Откуда је то, да се твоја ншепица у кукољ претворила? Откуда је то, да је на њиви твојој уместо спасоносног класа, кукољ греха нарастао? Откуда је то, да нроливена крв твоја у душама њиховим никаквог дејства учинила није? Откуда је то, да су се деца твоја преобразила у децу ђаволску, и на следници твоји у наследнике муке огњене? Зановеди иам да без оклевања истребимо овај кукољ и да га б^цимо у пећ огњену. Но њих још задржава дуготрпељивост божја, те им вели : чекајте до времена жетве, а међу тим до тога времепа вели им: и>= кидаи ижидитх ецн, и скк^жкш сккернитсА ецЈ« (аиок. 32. 11.). Шта ћемо ми да чинимо, нравославни Хришћани, да и нас не би иостигнуо оиај, за безаконике тако страшни час? Знате ли шта? То, што су и Тивљани чинили. Они су усијаним гвожђем деци својој на челу загшсивали прво нисмо имена свога, с том намером да када они одрасту ма где били свагда то на уму имају да су Тивљани, иа сећајући се тога да пикада не мењају и незаборављају своје обичаје и законе тивљанске. Напишимо и ми, љубазни моји у српу своме: да смо Хришћани; па то свагда на уму имајући, ио имеиу своме и живот свој управљајмо. — Амин.

Оруђе против данашњег духа времена. (Наставак и свршетак) Могу ли дакле владаоци земаљски имати бољег, чвршћег и сигурнијег ослонца положају своме, од хришћанске религије? Није ли она та, која стање и положај владаочев освећује и узвишује? и да ли се од Хришћанина ко боље покорава законима и властима? II шако је само вера хришКапска чврсш бедем и ослопац владарима! Али,

II. Религија је и сре&а поданика. Хришћанска вера васпитава и поданике за добре и частољубиве људе. — Графански живот без сумње има ту сврху, да слободу и поредак оних људи одржава, који су међусобно на добро и мирно живовање принуђени. — Па кад се још узме у обзир и школа, у којој се људи врлинама уче, која их срећним и добрим грађанима ствара! — Је су ли умереност, сношљивост, оданост, доброчинство, покорност према претпостављенима, као и понизност ових према иодчињенима, људима врлине непознате, то онда друштвени живот наш не може бити ништа друго до јад и жалост, јер само је узрок своме растројству и нереду. Незадовољан и неумерен грађанин својим растројством духа и снаге постаје неспособним и непотребним чланом државе. — Себичан човек за цело не доириноси ништа општем добру, јер он живи само за себе и мирном савешћу носматра и трпи пропадање слободе и поредка своје сабраће, само ако се он отуда чему користити може. — Несавестан сматра иснуњавање дужности за ништа, те постаје тиме друштву људском опасан. — Велики и горди огорчавају мале, а они без душе и срца умножавају страх од сиротиње у гладних и жедних. — Непоштењак задаје неправдом и варањем својим и законнма и суграђанима бриге, а осветљивац нарушава мир и сигурност. Како се могу такови људи звати онда срећним грађанима? На нротив ако се у духу Христове науке васнитавају, графанско уређење добија са свим други вид. — Јер ту Д а РУЈУ 0Н Д а добри и лени обичаји, ту влада ред у пбродици, међусобна љубав и слога, а вои.а човечија склоњена је само на добро. Ту слога и мир све међусобно спаја. Ту се сваки сматра као један део целине, а добро нојединаца са општим је добром скопчано. Ту је сваки на својој иозицији раден и не досађује другом у вршењу н нспуњавању дужности. Ту сваки безбрижно живи и осећа се слободан и срећан, одавајући потпуну покорност законима. Да ли има које узвишене врлине, коју хришћанска религија не учи и не усађује у срца људска? Да ли се налази која грађанска врлина, на коју хришћанска религија не би људство упућивала? Она учи да божанску и опште човечанску љубав сматрати морамо за основ и темељ васколиког рада и делања нашег,