Srpski sion

Б р . 38

„СРПСКИ

СИОН. и

С тр . 633.

ХришЛанин т. ј. човек, који непреетаио тежи па остварењу у својој личности високих идеала, које је показао Исус Христос Снаеитељ — јесте д[>уго оиределење цељи васиитања, коју пам даје јединствепо истинита, хришћанска етика. Али што иосгавља етика, то мора онравдати исихологија Последња мора потврдити, да идеал, који је изрекла етика, није туђ духовној природи питомца, а наиме колико одговара њеним питањима и силама. Сећамо се овде једне необично згодне примедбе X Тихолиузова, коју је учинио две године после у одзиву о лекцији нроФ. Кључевског. ,,Када би човек, вели он, по природи духовној био такова 1аћи1а газа, каквом га сматраху педагози XVIII. в., то би васиитачима довољно било да устапове мио идеал своме укусу, и затим сложно и искусно уливати у облик његов своје нитомце. Но у ствари човекова ирирода сама у себи садрти извесни идшл, и дело педагога није, да га састави, него да, га појми. Дело педагога не улева у душу Форме, нронзволног идеала, иего оспособљава развиће оног идеала, који је већ дан самом ириродом човеку". Потпуно разматрајући ову мисао, наћићемо неонходно оправдање и за иашу претпоставку. Против учења о природном савршенству човечије природе, ми ћемо хотимично сравнити душу свакога човека с оном медаљом, коју описује Фенелон у својој алегоричкој причи, коју је рекао своме питомцу херцегу Бурбоиском. „На једној страни ове медаље, говори он, изображеи је дечко с необично благодарним и прекрасним лицем. Палада покрива га својим штитом, три Грације носииају нут његов цвећем, Аиолон праћеп музама пружа му лиру и т. д. На другој страни медаље је сасвим друго. Очевидпо је и ово онај исти дечко,јерје глава иста, но око њега су страшни и одвратни ликови, отровни гаци, егидпе и змије, инсекти, сове, гадне шкорпије, које све раздиру својим ноктима". Тако су и у души човековој већ од природе дате силе и тежње до противноети разне по својој нравственој вредности. Само је по себи нојмлјИ во, да ове немају право иа развиће у перијоду васиитања Начела добра, силе

више, инстикти благороднији морају саетавл>ати рха <1е8к1епа за васнитача; наиротив све ниско, по самој природи својој егоистично, п сви они наказни рељеФи па противној страии медаље, моргуу бити ако ие у свему сатрти, оно до могућег степепа стешњени и угушенн. Но каква је дакле, пита се, од урођених у души човековој потреба виша и благороднија, чистија и светлија и дубља од потребе вере у Бога, тежње к иебесноме, инетикта религиозног? Религиозни елеменат мора заузимати прво место у васпитању Погледајте на друге силе човекове, које су давпо нризнане гте само као закони него и главни покретачи духовнога живота Ево урођеиа човеку сила зиања, ова неискорењива потреба, која силпо гони човечју мисао све напред и напред тражењу истине. Што ће утолиги постојаиу жеђ и умирити збуњени ум, гтоказавши му жел.ену истину? Ово не чине пикаква открића и проналазци, јер што је истина, не подлежи познању делатности Када би се нред нама откриле најскривеније тајие природе, када би све делатне силе историје јасне постале нашем умном погледу, када би закони ашвота наше душе били постигнути у свима променама, и тада би било за нас непознато једно, најважније, смисао живота, значење света. Овој истипи тежи наш дух самом дубљииом свога бића; јер нас ништа у области овога времеиитога, нролазнога бића иезадовољава. (Наставиће се.)

Јоеиф Хуберт Рајнкене — Нстисао Вл. Иеренсни (Свршетак) У духу крепости и љубави одговорио је старокатолички епископ на ту сурову увредљиву носланицу ианину. У одговору Рајнкенсову избијао је осећај туге и сажаљења, а не раздражења и зиобе према представнику рииске цркве. На римску курију такав одговор, дакако, нпје бпо од благотворног утецаја и наскоро се и сва старокатол-пчка онћина н сам Рајнкенс могли уверити у томе. Не вадовољавајући се разноврсним тајним инсинуацијама против старокатоличког енискоиа пред