Srpski sion

Б р . 41.

Т СРПСКИ СИОН."

С тр . 681.

Религија и народноет, као оенови ваепитања. Написао Н. Макавејски. (Свршетак). У религији се, може се рећи, садржи највиша идеална страна народне личности, према томе: о достојанству ове највериије се може судити наиме но нртама религиознога погледа народа. Сама снага душе народа. сама дубока и заветна чекања његова и наде јесу кључ за разгонетку свију промена и иосматрања — који је дала религија народа. Овде је — виша санкција многих особености народнога живота, овде је и главни залог његове дуговечиости. Ничим се не дичи народ тако, као својом вером и тим, што је скопчано с њом и њом освећеио. Религија на овај начин јавља се још бољом храиитељком и изразом народнога духа и карактера. Не говорећи о нриродним религијама старога света, која свака поси на себи нечат осо битог народиог карактера, — на и откривене истине Хришћанства, које имају универзално, васељенско значење, проникнувши и тело и крв народа примају се и усвајају се њим саобразно с његовим силама и сиособностима. Сви ови елементи народности тесно везују уједно хиљаде и милијоне човечјих личности и говоре у њима гласом саме више, саме пајоданије љубави човека својој родбини, своме роду. Они сачињавају то велико чувсшво народности, о којој говоре, да „при општој погибељи свега светога и благороднога гине и последње." Но огш образују и ону вечну и необориву силу, која сачињава сав историјски живот свега народа. Народ живи историјским животом само дотле, док у њему самом живе начела, која сачињавају особито индивидуално устројство његове душе, начела његове самобитности. Нема ли ових начела, — значи, да су усахнули извори његове самосталне животне делатности, и народ умире ; одриче се од своје историјске улоге и обраћа се у прости етпографски материјал. Напротив, што су силнија ова начела, тимејејачи национални облик, и тим пре народ може рачунати на дуговечност.

Но зато је неопходан један услов, — сазнање ових начела. Као што би у свакој носебној човековој личности без самопознања сви акти њеиа живота и делатности изгубили свако значење, јер би недостајао једап главни елеменат човечности, наиме — карактер разумности и слободе, тако и у животу целога народа: само потпуно познавање својих сила и снособности може иравилно ноказати народу његов историјски позив и верно повести кораке његове на историјско ноприште. Тако у народпости лежи велика сила живота свакога народа. Али и то је мало: у њој се садрже прииципи живота не само уски — национални — и према томе егоистични, који деле у зближењу народе, нрогресе њихове . . . него и опће човечански. Има идеала и задаћа, које признају као „наднародне", опћечовечанске, које према томе имају универзално и вечно значење. Но може ли се човек служити њима, одрекавши се од природпог начела своје народности, које, тако рећи, тече му у крви? Ма како он богато био обдарен од природе, ма колику висину достигоше силе његове, човек је увек суштаство несавршено, ограничено. Он је већ ограничен због своје индивидуалности т. ј. онога свеобразнога, искључнога склада психичкога живота, који по неопходности већ у самом себи носи карактер своје једностраности. Већ одавде је јасио, да ли може човек узети на себе највећу мисију светскога опћечовечанскога служења. Ово могућно беше једноме само Сину Човечанском; али Он је био и Син Божји. Истина, сваки човек, по самој својој природи, може познати и разумети саме високе опћечовечанске задаће; пе само, да је способан, него је и наклоњен, да се приближи к њима и да тежи к њима. Но ово није доволшо. Неоиходно је да ова начела уђу у његов лични живот, да проникну у суштину његове индивидуалности, да се обра ти у сонствени живи глас његове душе; а зато су они сами по себи врло грандиозни, врло апстрактни: они Не налазе никаква ослонца, у индивидуалној души човековој. Као што и у свима областима