Srpski sion

Б р . 51

„ОРПСКИ СИОН."

С тр . 839.

цркви сјетио се богослуженЈа руског и иризоре које овдје видјех стао сравњивати са иризорима, који су ми се дубоко урезали у душу у руским капелама у Бечу и Карлсбаду. Велика је разлика у иачину, којим служи руски ђакон и прота, и начину, којим служи грчки ђакон и архимандрит. Разлика је велика и у том, како се у цркви држе Руси, и како се ту држе Грци. Са љеком необичном милипом сјећам се свагда нобожности руске и љеки свети страх осјећам у души, кад се сјетим ванредне ск])ушености и ђакона и свештеника руског у најважнијим моментима свете литургије и оие бесприкорне озбиљности и задубљености у службу све ту, која их пе оставља ни једног треиа током цијеле службе. То нијесам видио у овом грчком храму. Све ми се пекако учииило поврншије, у свему нека тежња да се брже врши. Но ипак, у част Грцима, радо исповиједам и то, да не смијем рећи, да се богослужење њихово претворило у бесмислену механичку радњу. Још се опажа у њему свијест и још овда онда нроструји крозањ светиња ЕБихово служење кадро је још прије сваког сазидати, него што ће то учинити паше, бар како се на много и много мјеста врши. С тим мислима изишао сам из грчке цркве, а то су биле и мисли г. архимандрита ковиљског Аиатолија, који је тада такође ту био. Отишли смо затијем на молитву у српску пркву, св. Сниридона. Црква св. Спиридона величанствена је грађевипа внзантијског стила. Не знам да јој је равна и једна православна црква у Ауетро-Угарској. Кад сам ирије једаиаест година кроз Трст иролазио, разгледао сам је и с поља и изнутра и био сам очаран. Нашавши се тада иод величанствепим сводом главног кубета те цркве и иред лијепим и богатим иконостасом, окружен сјајем са свију страна, милио сам: овдје душа мора осјетити, да је у дому Бога великога, ту се мора у се повући и у скрушену молитву утонути. Тако сам тада мислио и врло сам жалио, што тада није било вријеме богослужења и ску-

па побожних вијерних, на да се и сам, као једап дјелић цјелине, нађем у молитвеиој заједници са својима, у својој цркви, па још оваквој. Што ми тада није могло да буде, ностало ми је сада могуће. Али сада је била друга невоља. Сада сам већ нотнуно био свјестан ненормалног положаја, у којем православпа српска црквеиа општина та снрам црквене цјелине стоји. И то је у велико кварило оио моје пређашње лијепо располбжење и испуњавало душу моју зебњом да ми боравак молитвени у тој цркви не ће бити неиомућен зловољом. Обузимала ме њека слутња, која ми је говорила: не иди тамо; мјесто мирне молитве обузеће те незадовољство, мјесто утјехе наћи ћеш тамо жалост! Једна православна општипа српска, без нужне јерархичне свезе са цјелииом, то је при свем богатству кукавна ствар. Црква без епископа, а носи име нравославна! Може бити зато што сам знао, да је близу вријеме, у које ће се тај грјешни одношај прекинуги, ако моа?да и пе еретним новратком те општине свијести, а оно макар и по невољи, свладао сам слутњу, отишао сам у цркву, да се с браћом помолим. И ипак, боље би било да нијесам ишао. Стојећи у једном столу и пратећи свештениково служење, забоље ме јако у души, кад 011 у молитвама стаде испуштати ектенију за еиископа. Учини ми се као да се по величанственом и сјајном простору те цркве шири њека необичиа помрчина. Необичпа, помислих, али је сасвијем ириродна, јер црква без епискона, то је небо без сунца, а иебо без суица тамно је и мрачио. А кад свенггеник на „великом входу" не принесе молитву за нрквеног ноглавара својег, обузе ме страшан осјећај, који се рађа у души онога, који осјећа да му нод ногама гори и да на жеравици стоји. Стаде ме пећи јасна свијест у души, да је борављење моје у тој .цркви и учествовање моје у том богослужењу дјело кажњиво. Душа моја осјети сву грјешиост и свештеиика тога и народа нрисутног ii моју и жалосни положај свију