Srpski sion

Б р. 8.

„СРПСКИ

СИОН."

Стр. 121

НЕЗВАНИЧНИ ДЕО. Значај црквеног обреда у питању о еједињењу цркава. Јединство у вери и љубави чини основну, битну црту Хришћансгва, оно је неонходна погодба за Хришћане у њиховом религијозно-наравственом усавршавању и тек на основу тога јединства ће они постићи своју високу сврху. Стога Христос и апостоли и основаше г једну" васељенску цркву. 11а стога одмах носле тога, како је јединство цркве, са човечјих распра и несугласица, било растргнуто, пониче у средини раскинутих делова некадање васељенске целине читав низ покушаја еједињења. Особито се у наше дане показују такове тежње. Али како се може доћи до законитог сједињења цркава, у чему оно има бити, кад су растављене гране васељенске цркве, као што је иознато, и сувише надалеко једна од друге и у вероучењу, и у богослужењу, и у управи? Морају ли се све те поједине (нацијоналне) цркве слити — тако, да нестане њихових и најмањих особина, или ове носледње мо^у бити и задржане — и у коликој мери? Специјално како треба гледати на њихове обредне разлике? Да би се могло одговоритн на ово питање, потребно је упозиати се са тачним појмом о јединству цркве уопће. Чврста веза јединства црквеног може бити само то, што чиви суштину црквеног живота (религије) и што служи као израз коренитог убеђења црквеног. Прави смисао хришћанске религије од сгране човекове, по речима самога Христа, састоји Се у „П0К/101ШНИ Еог8 Д^0Л1 и истинок>." То „поклоижи" бива на основу богооткривених истипа вере и правила наравствености, која отуда иотичу: а да би се оне сировеле у живот човечји, даје се благодат с више преко спољашњег посредовања јерархије и материјалних облика У тајнама. Све то скупа чини оно, што се назива догматом. Стога, што су основани на божанственом откривењу и што чине предмет васе-

љенског предања, имају догмати безуслован и неизгладиви значај за сва времена и за све чланове цркве Христове. Ако и постоји иокрет у догматичкој области, то је у смислу чисто логичког развића: догмате, које је објавио Христос и апостоли, постепеио раскрива сама црква (у главном на васељенским саборима), али таково развиће није замена једнога са другим или додавање нових догмата. Овде се у пуној снази примењује заповед аностола: „Дцн лш, или аггмх сх ншесе, клагов^кстита камх паче, ежЕ влагок^ксти^о^х, анаделм да вВдетх" (Гап. 1, 8.) Стогаје свака помесна црква обавезана, да неизмењено чува догмате, који су једном установљени божанственим авторитетом; то је — главна погодба црквеног јединства, иа дакле и сједињења раздељених цркава. Али, даље, исиоведање и спровађање у живот вечних истина, духовиог богоиоштовања, јер то неопходно захтева духовно-материјална нрирода човекова, видљиво се исказује у спољашњим материјалним облицима, којима су установљени наши одношаји према Богу и ближњима — у богослужењу и благочињу, или уопће у црквеном обреду, кад се узме у значењу читаве спољашње стране религије. Али ако је неопходна спољашње — обредна страна у Хришћанству, што је засведочено од самог Христа (Мат. 6, 5 —13; Лук. 6, 12; 22, 40), то још не значи, да је неопходан (иа чак и могућан) потпуно тачан, одређени облик обреда, који би, као и догмати, имао безуслован значај. То је имало места у Јудејству — религији нацијоналној, а не у Хришћанству — религији васељенској, религији духа и истине. Строга одређеност снољашњих облика у религији претпосгављањихову тесну органичну свезу с догматима, чији су израз. Али та веза иостоји у исгини само у мало случајева паиме за оне спољашње Формуле, које су, по зановести самога Христа и апостола, неопходна погодба, да благодат сиђе на човека, и које су саме по себи битни део тајана, као н. пр. вода и нризивање Св. Тројице у тајни крштења, хлеб и вино у евхаристији и т. д. У опће и нема такове