Srpski sion

С тр . 182.

„СРПСКИ СИОН."

цркву оласан и убитачаи положај, и сам тражио оремештај на другу парохију, на којој је после стеченог искуства бивао друкчијим и бољим. Тога је бивало и биће. Јер I и свештеници су људи, а међу људима има 'нас свакојаких. Али се Србин ради таког свештеника није одметао од своје вере и одрицао цркве, није се светио Православљу и Срнству, ни у највећем огорчењу; бар не у маса ма као што бива даиас. Зпао је Србин чинити разлику између Православља, цркве и Српства и — рђавих свештеника. Појмио је он, да су Православље, црква и Српство светиља његова, која са делима грешних људи нема никаких свеза, а и недостојан свештеник, да је грешник, који ће своју казну кад тад стићи и примити. Знао је Србин, да су његове светиње вечне, а њихов свештеник ирах и иенео суђена дана. Био је Србин прожман уверењем, да је Православље и црква његовој души што и мајчино млеко чеду сваком, и да му само под зрацима Православља и у топлоти цркве српско име и живот српски сјати и постојати може, а душа спасења наћи. Био је Србин у том уверењу одушевљен за своју веру и цркву, а снремап и кадар, за светиње своје и за своје мило име и добро народно, жртвовати не само новац, снагу и труд, него и крв и живот. Такав је Србин био. И зато је бивало Марче, Дишника, Ласовца, а не: Поганца, Баноштра, Моровића, Шуљма, Баваништа, Мокрина, Беодре и Пргомеља, и којих све нема места, са којих нас туга и срам бије. Од уста се откидало, крв се пролевала, на мукама се издисало за свето Православље и цркву светосавску, — док је Србин такав био! А данас? Као да нисмо синови тих некадањих Срба. Јер, сви знаци казују, да смо заборавили жртве и крв својих отаца, да смо неблагодарни мукама њиховим, које отрпише за Православље, цркву и Српство, само да нам их целе и неокаљане као светињу и аманет сачувају и предаду. Сви знаци казују, да смо и у том правцу — дегенерисани Ако не сви и свуда, а оно у многим деловима народне нам целине.

Јер, данас се подекоји Србин из ината на цркву каменом баци, из мржње ирема свештенику Православља одриче, ради 2 — 3 Форинта црквено-општинских приноса са пебом и земљом завађа и Срнство напушта, за варку лажних учитеља образ српски баца у блато пазаренско, на шарена језујитска обећања — тих трговаца у Христовој цркви — жедан преко воде прелази, а за сребренике дугпу продаје, Св. Саву издаје и Српство расцвељује. Па је ли свему томе и може ли бити узрок томе само у незадовољству његову са свештеником? Је ли, зар, огорчење само на свештеника кадро да толиким Србима и српским породицама нреврне и раструје душу, промепе мисли, уништи верску и народносну свест и понос, од јунака да начини кукавице, од мученика издајице, моралне слабиће, који са вером и црквом, са душом и образом својим тргују и срам терају? Зар је то огорчење кадро толиким Србима натурити нож у руке, да њиме бију посред срца и цркву и народ свој ? Може да буде и таких душевних слабића, али то ие могу, из тих узрска би ги масе" у народу, јер ове своме огорчењу друге одушке дају, а не издајством целине, којој припадају. Не обмањујмо се, дакле. Није томе узрок само у рђавом свешгепику. Има ових, јопгге каквих, и у римокатоличкој цркви, и у другим црквама, и у осталим вероисиовестима, па не бива што бива код нас и међу нама Отворимо очи,. нађимо истину. Она је горка, љута и оштра. Тиче се многих нас; кога мање, неког више. Али њоме се можемо користити, она ће нам помоћи, ако нам номоћи има. Неупутнии недозвољени постунци пон.еких рђавих или необазривих свештеника, те огорчење повереног ин народа иротив њих, последњи је тек узрок, унраво пеносредпи повод, вероломству и издајству наших јадника и њиховом продавању душе и гажењу образа. Последњи је то узрок, и служи као маска осталих узрока, који су пагомилани у души тих јадника. Ту образину треба здерати, и ми ћемо видети једну грозну ругобу у души тих вероломника и издајника светога нам Православља и милога Српства. Та душев-