Srpski sion

Б р . 14.

„СРПСКИ СИОВЛ

СТР. 221.

автономије, него, смело можемо рећи, у слободним црквеним автономијама свих уставних држава у Евроии. Томе, само томе се, ц. кућо, има ириписати, да доцније сазивани конгресн нису били у стању доћи са владом до сиоразума у погледу устројства автономије. Само се томе нма прииисати, да су доцнији конгреси сасвпм неилодно радили, не расправљајући о устројству, него о одношају владе и државе према цркви и да је бачено семе оној несретној борби са владом и јерархијом, којо.ј је борби, на жалост, црква постала ратиште ! А сама ствар, одношај нравославне цр^ве ирема угарској држави, сасвим је јасна сваком државнику и политичару, који стоји на висини задаће. На темељу закона цркви орипада право устројавања, слободног располагања и извршавања у пословима, који се ње тичу. Владин је позив много виши, много узвишенији, да уставним и трајним вршењем права надзора бдије над самоунравним животом цркве. Суверенство, досгојанство и углед круне и државе треба да се нојави у свој својој тежини тамо и тада, кад би црквена автономија, прешавши границе закона, постала извором и колевком опасности по устав, по општи интерес иди по оправдани приватни интерес! Грешиле су пређашње владе, грешила би и данашња влада, када би у угарској држави то право, ко.је јој припада по уставу, које је дакле непрепорно, хтела очувати и остварити путем иризива, који би јој се у иојединим стварима подносио! Та тиме би држава своје право надзора на штету самоуправе свела на свакидашње обично средство ове иотоње, а тиме би ћутећки и шрНсНе и то важило, као да држава нема више никаква права у оним стварима, које и ако су очевпдно противне уставу и оиштем интересу, нису путем првзива пред њу доспеле. Нека изволи замислити пошт кућа и ноштов. влада, штаби постала круна, шта би постало право надзора, које извире из државног суверенства. и шта би било саугледом владе, кадби сеони имали бавити формалним и материјалним пресуђивањем у свакидашњим парницама свих вероисиовести?! Кад би тако тумачење и ирпмењивање права надзора било умесно, онда би га баш из начела слободе, вероисповести и узајамностп — |

на сваки начин на већу славу либерализма ваљало ирименити на сваку цркву у нашој домовини. Ако влада мисли такову автономију створити католичкој црквп од 8 — 9 милијона верних — ако то скрива у себи обећање г. министра богоштовја и наставе, које је иригодом миленијске светковине нашим чивутским суграђанима у тој ствари учинио — онда искрено и озбиљно опомињем ирипаднике тих вероисновести, нека не теже за автононијом; јер ће услед ње још мање моћи оживотворавати како интгресе своје властите цркве, тако и свој иозив, који дугују према нашој домовини! Него узмимо ствар са гледишта црквеног иозива уопште. Усвојене и признате цркве, односно вероисповести у нашој држави —■■ т бпе КпаН нису сврхе само за себе. Кад цркве рачунају у своје верне мањи или већи број државних грађана, и кад развијају своју делатност на верском, моралном и културном пољу, тада управо врше државну задаћу, тада су оне некако орган државни; с тога са гледишта вишег државног општег интереса сама држава треба да иде за тим, да се тим њеним с^иаеГ органима самоуправни живот сваком гаранцијом опште слободе на уставном темељу тако устроји, да они на културном пољу без сметње могу развијати потпуну делатност. Основно правило је самоуправном нраву као гаранцији јавне слободе, да се право државног надзора подели између државе и вернпх тако, да унуграшњи живот самоуправе саме цркве контролишу преко својих автономних органа и корпорација, а влада да са вишег гледишта уставним иутем пази да се одржавају устав и државни закони. То се има остварити. Толико поверења дугујемо запста државним грађанима без разлике вероиеповести и народности, јер у томе лежи једна од основнпх и стожерних мисли нашег домовинског устава. Пошто сам оцртао одношај православпе српске цркве према држави и ириказао садашње несносно стање њене аигономије, дужан сам, иравде и истине ради, учипити још једну изјаву, а то је то, да се због садашњег стања православне српеке цркве најмање што може пребацивати садашњој влади. Напротив верни православне српске цркве дугују признање I влади барона Банфија, што је употребивши