Srpski sion

б р . 16.

„српски сиоа. и

с тр . 251.

по депутацији очекује успех, како да му се ни бар мало не нада. него да га о' главе иориче раду организаторном на сабору а ио таквим истим народним синовима?! А сад к нравом ноноду пашем нисању у 12 бр. 0. Сиона. Рекосмо оиде, да нас је врло изненаднла мзјава г. Ђ. В - а, по којој је њему свеједно, хоће ли унутрашње уређење наше н. ц. автопомије бити кон зервативно или радикалпо. Високи, да не рекнемо етки тонор одговара г. Г Б. В—а вибрира у овоме најјаче. Довикује нам, дн „метаморФОзе у иолитичком и црквепом живету сме бити, ако потиче из чпстог осведочења", што ми имсмо^и порицалп. Мп се г. г 1о. В—у, баш с обзиром на ово правило, писмо неоправдапо чудили, јер држимо да човеку од сгалпа осведочења не може бити свеједно, хоће л' се н. ц. авгономија наша организовати конзерватнвно или радикално. Разумемо, да неко може бнти за један од та два цравца, али не разумемо и не одобравамо ,да ко може бити и за једно и за друго или замакоје. У томе се може све пре огледатп, него — стално осведочење! Г Т>. В. река(.- је у овој ствари у својем првом чланку да кад будемо имали праву автономију да „тек онда може бити говора о томе, хоћемо ли да конзервативне или радикалне инстптуције уводимо у оквиру наше н. ц. автономије Ја сам свакако за нрве, али не бих има ништа ни нротив тога да се у другом аравцу (дакле по горњем ■ „радикалске" ) спроведу". Сад нак, пошто је рекао да је наша уаутрашња сгвар хо ћем) ли се у н. ц. автономији организовати „вгше у конзервативном или радикалном правцу" вели дословно: „Ја сам сва како за конзервативне институције, борио сам се за њих неирекидно у ирошлости а бориЛу се и у будуЛности; али немам ништа ни иротив тога, да се автономие установе и у радикалнијем смислу спроведу". На ово надовезује тада: „Из ових мојих речи изводи С. С чудни закључак о метаморФози моје автономне нндивидуалности". Свако види на нрви поглед, да се и ове две нзјаве г. X. В—а не елажу потпуно. Г. 1.) В. је за погребно нашао да од „ радикалних институција " у првом

чланку узмакне за ,,установе у радикалнијем смислу " у другоме! Насупрот овом ублаживању и акопрем је г. Ђ. В. и то за нужно нашао, да оно о врло лаком замењивању лоших установа замени тиме, како ,,нико од нас иа ни радикали неће захтевати да се нодржавају и такове устапове које су се у практичном животу као иогрзшне и штетне показале" — која тврдња поново доказује нотребу организаторна рада, јер таковпх устаиова има и сада —, ми данас морамо још више да се чудимо г. Ђ. В—у. По првом чланку његовпм могли смо још како тако узетп, да је она промена следила ио каквом начелном разочаравању и отуд новом осве дочењу. Могли смо се овоме чудити, али би морали с тиме за даље рачунати. Но кад г. Г Б. В сад изјављује, да је се борио, и да ве се и од сад борити за конзервативне институције, и то још нотврђује уверењем, да у њега „ нема никакве метаморфозе и , а опет у исти мах изјављује, да „нема ништа против тога" да се те исте установе „у радикалнијем смислу снроведу" — онда питамо: кад то по жељи г. Ђ. В — а није и не сме бити метаморФоза, да шта Је онда? Ко такву „борбу" за конзервативне институције и таквог „борца" да узме озбиљно у рачун ? На кога ће таква „борба" и такви „борци" утицати, шта ће и кога ће они у стању бити разуверити, задобити и освојити? Иначе мп п према „радикалнијем смислу" остајемо при својем уверењу о неумесности и штетносги радикализма у нашој п. ц. организацијп, већ и за то, што нам је г. 1892.. коју г Т> В. истпче као „доба које је било много новољније, да се погодан стагут спроведе", иоказала да оио зиције, а посебице по г. Ђ. В—у истакиутп радикали, нису оиравдали поверење које он у њих претпоставља у питању неодржавања погрешних и штетних установа. На заједљиве алузнје г. Ђ В— а начелно не залазимо. Ту хоћемо само да га упозоримо, да је Фр. Деак и то рекао, дч се врхупац родољубља огледа у томе кад ко општег добра ради може и најмплије мисли своје па и себе сама да прегоре, и да повуче на делу логичне кон