Srpski sion

Б р . 36

С тр. 611.

власти прсма нашој автономији. Но ја држим, да је тај §. врло опасан по нашу автономију, може бити оиаснији него и сама она октројка у нашем сабореком устројству, јер иу тој октројци нашега сабореког устројства установљен је само неки гесигеив ас! аТоиви, алиугарскаје влада себи присвојила право ретења као последња инстанција. У јединственом уставу §. 9. отвара широм врата, да сваки који није задовољан са решењсм наишх највиших автономних власти, може за 30 дана на министарство рекурисати. Истина, да би министарство имало само нраво касације, али знамо, како је ио саборском уетрој ству министарство решавало гесигзив ађ аћикп. Ја, колико сам студирао државно право европских држава знам да се ни једној држави на свету не може одрећи право, да на оно, што је противдржавно, што се коси са законима и уредбама — има право уништења. За то држим, да је сасвим излишно, при органичком статуту какве црквене автономије држави резервисати нраво уништења, које право држава по себи има. За то, ако државна влас нема других умпшљаја, таково резервисање је са свим излишно. Морало је иасти у очи, да је саборски одбор градио тај јединствени устав без икаквог контакта са срнском интелигенцијом, да је као неку тајну држао читав тај оиерат и да га је изнео на јавност тек неколико дана нре састанка сабора. Је ли онда чудо, да нико није могао бити оријентован о том јединственом уставу, а што је најглавнија погрешка, саборски одбор није нашао за нужно, да свој онерат, као што је то нри свима законским предлозима обичај, са мотивацијом сабору предложи. Но напослетку тај јединствени устав, као органички статут, врло је непотпун, јер много шта не садржава, што би морао садржавати, а као врло важну ствар не садржава уредбу о дотацији парохијског свештенства. Познато је, да се деловање конгреса разбило о то, што се конгресу није допустило, да свој дневни ред установи, и да се захтевало, да узме у претрес у првом реду јединствени устав са искључењем свију других иредмета. Ја могу уверити свакога, да конгрес осим једноставног устава, што га је као законотворни предмет на ирво место расправе ставио —• није из обести друге предмете административне нрироде пре тога устава на дневни ред ставио. Наш народно-црквени конгрес није само законодавно тело, него је и највиши контролни орган. Од много и много година немамо ми од стране сабора установљеног ирорачуна, немамо Финализованих рачуна, није конгрес у положају, да пресуди рад свога органа, саборског одбора, а за иуних седам година није изабрао саборски одбор, коме мандат легално тече само за три године. А бирање сабореког одбора спадало би уенеку руку у само конституисање сабора. За то је сасвим природно, што је конгрес нре расправе једноставног уста-

ва друге важне и прешне административне ствари ставио на дневни ред. Но ја држим, да и у том иогледу конгрес не би био интрасигентан, него да би се ноказао концилијантан. Можда би био излазак то, да конгрес стави збиља на прво место дневног реда реда расправу једноставног устава, на да избере један одбор а<1 ћос, који би му иредлог о том уставу учинио, а међутим, док би тај одбор радио, да сабор друге административне послове у расправу узме. Наравно, да би услов за расправу јединственог устава тај био, да се добију гаранције, да у евентуално примљеном уставу неће бити октројака. Иначе, по мом мњењу држим, да је целисходније, да се једноставни устав пе гради, већ да се поједине потребне установе ноеебним статутима дограде. У том иогледу ја се нотнуно слажем са мњењем мога нријатеља дра Вучетића. Хоћу да завршим. Решење срнског црквеног питања важна је ствар, и за то смо захвални Његовој Екселенцији г. министру председнику, што нас је позвао, да се о том и по нас и по нашу отаџбину важном иитању носаветујемо. Као многогодишњи иосланик на угарском сабору имао сам прилике много пута оићити са нокојним министром иредседником бароном Венкхајмом. Он ми је приповедао, да га је често Његово Величанство ословило с тим: „Хоћете ли задовољити народности ? Хоћете ли задовољити Србе?" Ја сам уверен, да Његово Величанство најживље жели, да се српска црквена автономија што повољније уреди. То стоји у свези са традицијама дома Његовог Величанства, а стоји у некој свези и са иоложајем наше монархије на Истоку. Кад сам још био послаником на угарском сабору, ја сам имао прилике у једном говору, да нагласим, да у Угарској конФесијонална питања заузимају најважније место. 0 тим конФесијоналиим одношајима, наравно, на западу Европе немају ни појма. Ја сам на угарском сабору рекао, да лутерани и калвини аису у своје доба тако живо и с великим пожртвовањем бранили своју конФесију, Вог зна, би ли Угарска била дошла до данашње своје самосталности. Зато би требало да је прво иравило угарских 'државпика: респектовати слободу сваке конФесије. Ја завршујем, с чим сам ночео: Српско црквено питање лако је решити: Изједначите нас са другим конФесијама, оставите Србима, да се они сами за своју вероисиовест брину, јер они најбоље могу знати, шта им је корисно и шта одговара њиховој православној вери. Барон Банфи изјављује, да је баш давнашња жеља круне, да се автономија српске цркве у један устав сведе. Ево ја имам — наставља барон БанФИ — у својим рукама решење Његовог Величанства од год. 1883., где се угарско миниетарство унућује, да од покојнога патријарха Германа Анђелића предложени оиерат предложи