Srpski sion

С тр . 640.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 38.

ћа, постоје. Које хоће да се, и ио иризнању истога Др. Полита, изопаче на штету цркве и народа, а изопачења којег већ увелико осећа црква и народ последице. Јерархиуа хо&е да стане ма иут ширењу тих установа и њиховог изоиачивања. А да те установе у нашој цркви ностоје, признао је сасвим јасно и одлучно исти Др. Полит, и овима речима у саборској седници од 7. новембра 1892,: „Ми смо створили ио извесним обрасцима, који нису поникли у крилу наше цркве , врло слободоумне и демократске установе, створили смо врло комплициран и административан и репрезентативан аиарат." Па ипак, и он и његова либерална странка, и крај признања, да обрасци тих установа нису поникли у крилу наше цркве, не дозвољавају и спречавају, да се и једна црта тих установа мења. Шта више и либерална и радикална странка отворено данас захтевају и теже за тим, да се демократски базис данашњег устројства нам црквеног шшо више проиш/ри. Докле? Докле их однесе бујица тога демократизма с једне, а страст против Јерархије и страначка заслепљеност и каирица с друге стране. А може ли Јерархија то мирно гледати, сме ли то дозволити? Не може и несме. Она мора болест демократизма у цркви лечити, па ма то било и самом ампутацијом. Не учини ли то, болест ће уништити цело тело. И зато њој нити могу импоновати претње новинарских ступаца, ни терор наших странака. Љезино је место на бранику цркве. Или ће на том месту издржати — или ће заклетву ногазити и цркву своју издати. Она се не боји клевете и лажи ма с које стране долазила. А клевета је и перфидна неистина, да она жели оглашавати рат своме народу. Народ је сржки и њезин народ. И она га љуби, ако не више, а оно толико, колико и остала српска интелигенција. А да јој, ако не више, и толико добра чини, о томе је у стању увек положити класична доказа. Она стоји на бранику и наше автономије. А то доказују епархијске и митрополитска архива. IIо самој одбрани новинарској — автономије не би ни било. Ако је безобзирно клеветање Јерархије помоћ народу, онда су му органи наших такозваних народних странака на,јвећи нријатељи и добротвори. То ћемо радо нризнати ; исгина је.

Таква је клевета пала иљуском на Епископат наш и после његове конференције са министром председником. А шта је Епискоиат тамо учинио? Увиђајући очигледну штету и опасност, коју трпи и која све јаче прети автономији, целом организму наше цркве и просветног народног живота, ради данашњег нам стања, изјавио је Епископат, да жали што је и прошли Сабор остао безуспешан. Констатовао је, даје постојећи изборни ред узрок, да не можемо доћи до умерене и конзервативне саборске већине, која би тај вШиа дио могла изменути на боље. Један члан Епископата је изјавио осим тога и то, да је постојећи изборни ред без црквено-правне вредности, јер је неканоничним иугем донешен, те да га епископи не могу припознати. Даље Еиискоиат није ишао. На против исти члан Епископата, виеокопреосвештени господин Михаило ГрујиЛ, одлучно је одбио од Гиискоиата сваки иредлог за измену шога изборног реда, рекав : „ 0 шом да иресуди, како би се тај изборни ред ироменуо, ве& зато НИЈе ствар Епископата, јер је тај изборни р>ед иостао неканоничким иутем." Па је ли то та велика кривица! Дакле, Епископат наше цркве не сме више ни своје мишлење изјавити. Одузели сте слободу мишлења свештенству, угушили сте његову слободну реч у Оабору, и сад би хтели, да и цео Епископат буде автомат ваш. Да нема ни свог мишлења, ни своје речи. Ето, то хоћете господо разних наишх тако званих народних, а у истину данас, реакцијонарних и терористичких странака. А ту вам љубав Епископат не може учинити пре, док не би погазио заклетву, изгубио душу и изневерио цркву. Захтевате ли то од свога Епископата? Ако то не захтевате, ви ћете одмах иризнати и потребу и основаност његовог захтева у погледу измене изборног реда. Нризнаћете, да се Епископат не бори против народа свога и за себе; него против опасвости, која цркви грози, а за славу и напредак цркве своје! Желите ли ви напредак цркве своје,— лако ћемо се споразумети, чим будете најпре на чисто с појмом цркве, њезином установом и њезином сврхом. Пребачено је влади, да она од чисто конфесијоналног и културног питаља у нашој авто-