Srpski sion

П тр . 642.

„СРПСКИ СИОН."

1Јр. 38.

потребну дужност оне „тесне свезе међу државом и црквом т. ј. узајамног потпомагања и узајамног допунаваља у ономе, чега једна и друга по својству своме нема у себи, и чиме не може да располаже, а ради једне ошпте цељи, ради временитог и вечног добра човекова Ј . Чини то ради оне „хармоније међу црквеном и државном влашћу, која је само добро свагда доносила друштву". (Др. Милаш.) Дакле, кад државна власт заштитује Јерархију и наше цркве. она не чини то ради „неколико владика", као што је г. Др. Полит, ако не најивно и тривијално, но биће анимозно рекао, него ради цркве, у којој је та Јерархнја представник, без које те цркве не може бити, као шго не може бити ни Јерархије, без њезиних нрава к прерогатива. Ту заштиту не даје државна власт нашој Јерархији нротив Сабора и народа, којега је та Јерархија крвни и неразлучни део, или против конфесије, којој је Јерархија представник, него ју даје против свију оних тежња и смерова, који прече и онемогућавају постизавање горе споменуте сврхе и задаће црквине, у овом случају: слаблењем Јерархије у самој цркви, и нотирањем авторитета њезиног, који је у цркви, а рад цркве и њезине задаће неопходан. Против тих тежња и таквих смерова, а не ирошив народа свога , бори се Јерархпја наша, а државна власт јој иружа заштиту, по дужности узајамних одношаја и горе поменуте тесне свезе, а на основу реципроцитета и рад заједничке им моралне цељи. Ту заштиту пружа државна власт свакој Јерархији, кад год јој је потребна, па и нашој, против тих тежња и снерова, долазили они са демагошке струје, нли са струје модерног либерализма, са струје увијеног или отвореког антоцрквеног расположења или самог атеизма; били ти смерови у скупоценом костиму неистинитог „ресиектовања своје сонствене вере и респектовања своје Јерархије" или у ординарној блузи сокачких атеиста; долазили они од 20 доктора или 40 недоктора, од старих или младих носланика. Нарочито је погрешио г. Полит кад је заштиту, коју државна власт даје нашој Јерархији, нриказао као заштиту против нашег Сабора, као органа, који има своју историјску легалност. Пре свега, та заштита, у колико иостоји, није наперена против Сабора као инсшитуције автономне и легалног органа автономије наше,

него против истакнутих смерова оних елемената, који имају и данас одлучну реч у Сабору. Против Сабора као институције и највишег автономног органа нити државна власт даје Јерархији заштите, нити ова те заштиге треба. јер не стојп са том институцијом и с тим органом у никаквој борби, па нити у буд каквом рђавом расположењу према њему. А као класички доказ за то имамо ми, да се позовемо на најсвечанију и најискренију изјаву Љегове Светоети данашњег натријарха нашег Георгија Еранкови~Ка, К0 ЈУ Ј е учинио у саборској седници од 27. октобра 1892., а овнм речима: се никад писам туђио баш рада са Сабором нашим, којега иоложај у организму наше овоиределне цркве за тако важан смашрам, и којега досад стечене прерогашиве искрено уважавам и иоштујем." А колико Јерархпја респектује легалност Сабора класичан , е доказ и опет изјава Његове Светости у саборској седници од 3. јула о. г. учпњена овим речима: „ Своје шежње хоЛемо одлучно али ЗЗКОНИТИМ иутем да остваримо. Не можемо ли их законитим, тим јединим иравим иутем, оватлотши, ја и госиода еиискоии, не Иемо удариши страниутицом ни у безакоње; јер *иам је иречи мир у цркви него насилни иовратак баш од Јерархије одузетих ирава." Дакле, нити може битн говора о заштити Јерархије против Сабора, нити снора о легалности његовој. Заштита је против антицрквених смерова и тежња, а у легалност Сабора нити ко сумња, нити је доводи у питање. Њу признаје и респектује у пуној важности њезиној и Јерархија. Али, кад је већ г. Полит истакао легалност Сабора, није требао заборавити п ону легалност, која је много историјскија и старија, а по своме извору и темељу и много јача и узвишенија, а то је легалносш Јерархије у цркви, ко.ја постоји не на темељу људском, него на вечној божанској пуновласти А хоће ли г. Полит, и сваки други, да буде објективан и нраведан, зар не ће онда нризнати морати, да је организација наше унутарње автономије, у погледу цркве, отпочета и спроеађана до данас са нерхоресцирањем и обилажењем те легалности, те Јерархије, као на.јлегалнијег органа у цркви свакој, па и автономној. У цркви прииада Јерархији не само одлучна реч у унутарњој и спољашњој управи њезиној, него и ини-