Srpski sion

Бр. 43.

„СРПСКИ

Стр . 723

§• 14. Парохијски синод бира из своје средине или између осталих чланова нарохије једног или два бележника ради нисмене манипулације, који, ако су уједно и синодски чланови, имају решавајући глас. ' § 15. За донашање ваљаних закључака захтева се, норед одржања у §§ 9. 10. и 13. садржаиих нравила, већина гласова присутних чланова. Ако су гласови на једнако подељеии, одлучује глас нредседников. § 16Против синодског закл,учка могу се за 14: дана уложити жалбе на протопрезвитератски стол, одакле се исте жалбе подносе е п архиј ској ко нзисто р иј и. По истеку од 14 дана уложене жалбе не узимају се у обзир. (Наставиће се).

Језујитека дрекоет. Само тако можемо назвати поступак „Ка4оИскор; 1л81а" Загребалког у његовом 42 броју, што је изражен у речима његовим, које ћемо ниже иривести. „КакоИбкГ 1лб1" већ у два маха адвоцира за склапање конкордата међу краљевином Србијом и римском столицом — папом. Пожурује решење тога питања, којим би се доконало уређење одношаја римокатоличке цркве и њезиних следбеника у Србији. Кад већ мисли „К. К", да решење тога питања потребује и његов савет и његове ступце, не би имали ништа против тога, и ако смо ми иротивног мишљења, а наиме, да је наметање „К. Хлз^а" у тој стварп колико сувишно, толико и смешно. За то се нисмо ни освртали на нрви његов чланак о томе. Остали би равнодушни и после чланка у 42. броју, да у њему није почињен поступак, какав је кадар ночинити само Ка^оИШ 1лз1„ за који је оспособљена само језујитска дрскост, која у њему тако често и обилно места налази. Као једну корист, која би резултовала из одиосног конкордата, истиче „К. К" и ово: „хгћгаш каШЈсИ ророУ1 вкгШ 161 као с1ођаг 1 Пјер рптјег ргауоб1аупот буеб^епвт!. 1е 1)1 ^а 8Уојот кђгапобси 1 уа1јапобси роМсаИ, <1а ве га пј1та роуеЛе ц 8атогаиј1 1 тис1 ; и 8(лсапји га

вуесешско гуапје ро1ге1>пе паике 1 8ргете, 1 п уаЈјапот, га вуесешка (1о81ојпот 21уо1и. и Шта значе ове речи? Да свију тих врлина нема у иравославном свештенству — бар не у краљевипи Србији, и да се тамо нико не брине за спрему свештенства и т. д. И ако се тај гацни инзулт не тиче непосредно православног српског свештенства овостраног, ми смо уверени да ће га и оно са презиром највеће индигнације осудити, јер што се учини браћи нашој, чини се и нама. Браћа наша у Србији знаће тај гадни инзулт и сами одбити по заслузи. Али и ми га не можемо пустити само трагом индигнације. Ма како да је гадан, морамо га малој анализи подврћи. У приведеним речима „К. К" изражена је по^рда на православно свештенство у Србији и разметљиво хвалисање са свештенством римо-католичким. Да се хвали ово, не можемо имати ништа против. Признаћемо увек, да у редовима његовима има ваљаних и узорних свештеника с разних страна их иросуђујући. Али зар их нема и у православном српском свештенству Краљевине Србије? Признаћемо да и у иравославном свештенству има егземплара за осуду. Али зар их нема и у редовима римо-католичког свештенства? Смете ли рећи да их нема?! И то ако не у већој, али бар у истој проиорцији као и у сваком другом сталежу што их има. Али „К. 1 ј ." као да ће нам одмах хтети имионовати са „батогаЦјот", „паикот 1 зргешот" свога свештенства, према нашем. „Самозатају" (самонрегор) римокатоличког свештенства —- у Троједници — не знамо чиме ће он доказати. Ако је целибат, установљен ради постизавања те крепости, уједно већ и доказ да „самозатаја" и иостоји, нризнаћемо, да је има у сваком жупном дому, под сваком реверендом у Троједници. Али, иризнаће можда и „К. 1 ј . ", да целнбат није такав доказ. Целибат је само један услов, да се ненгго постигне. А шта све бива под Фирмом целибата, то очекујемо да нам „К. 1 ј ." каже. Не тиче нас се „прљав веш" римског целибата; нити нам га треба износити. Решавамо „К. 1 ј ." те дужности, јер га свет зна и познаје, иошто нема ништа тајно што не иостаје јавним. Знамо га ми и из жпвота нојединих „мисијонара". Него хоћемо и захтевамо ми од „Ка(х)Иско§' 1л81а", да нам изнесе из историје хрватског римо-католичког свештенства светле нримере оне узвишене