Srpski sion

Б рој 46.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 769.

„људском измишљотином" ?! Или су зар „ученици над учитељем својим" (Мат. 10. 20.) те боље разумеше св. Пиемо од учитеља свога; на размисливши дубље н зрелије о светковању нетеље, иснравише заблуду учитеља свога, и примише и прихватише учитељем својим осуђену „људску измишљотину" ?! Истина, има у св. Писму спомена о недељи и дану недељном; али је све то доста нејасно; из тога се јасно и поуздано о светковању недеље и напуштању суботе закључити не да и не може. Тако св. апостол Јован у „Откривењу -4 ' свом спомиње „дан недељни" (1., 10.). Св. апосгол Павле, дајући „уредбу за милостињу светпма" вели: „Сваки први дан недеље нека сваки од вас оставља код себе и скупља колико може, да не бивају збираља кад дођем" (I. Кор. 16 , 2.) Ово место св. Ппсма као да више говори за празновање суботе, а не недеље; јер се каже, да се „скунљање" започиње са „првим даном недеље", а завршује се зар са последњим даном недеље, односно седмице; а последњи дан у седмици јесте дан за празновање, а то би била онда субота. У осталом ово место св. Писма говори о „скупљању милостиње светима", и то о скуиљању „код себе" те из места овога ничега ноузданога о светковању недеље извести и закључити не можемо. Понај јасније би биле речи св. апостола и јеванђелиста Луке: „А у нрви дан недеље, кад се сабраше ученици, да ломе хлеб. . ." (Дела 20., 7.) Еако је г ломлење хлеба" једна од највећих и најпречих дужности празничиих дана: то би нам ово место доста јасно сведочило о нразновању „првог дана недељног" т ј недеље. Али како с друге стране апостоли са свима вернима „сваки дан бијаху једнако једнодушно у цркви, и ломљаху хљеб по кућама, и иримаху храну с радости и у простоти срца, хвалећи Бога, и имајући милост у свију људи " (Дела, 2., 46 — 47): то ми из ирвонаведеног места. „Дела аиостолских" (20., 7.) и опет ничега тачнога, и поузданога извести и закључити у стању нисмо; на име, не знамо, да ли су аиостоли „ирви дан недеље" празновали исто тако као и осталих нет седмичних дана; да ли мање од суботе, или као суботу; а најмање из тога ме ста можемо извести и закључити, да су аносголи недељу празновали и ноштовали више него суботу; а напуштање суботе, и строго

празновање једино недеље, из тога места баш никако извести и доказати ие можемо. Да светковање недеље, поред свега тога, што св. Писмо спомиње недељу, и недељни дан, ииак не беше јасна ствар, сведочи то, што су дуго времена. баш сами Хришћани суботу, а не недељу светковали, или су бар суботу тако исто, као и недељу светковали, или су бар суботом тако исто, као и недељу светковали. А што није било, ни јасно бити могло у прва времена цркве Христове и првим Хришћанима — то после више од 1500 година још је мање из самога св. писма јасно могло бити Самуилу Фрелиху и његовим назаренима. Требало је дакле Хришћанима дати бољу и јаснију сведоџбу о томе, да се у цркви Христовој не субота, него недеља празновати има; другим речима, требало је св. Писмо о празновању недеље тачно и јасно протумачити, односно посведочити, да св. Писмо говорећи о недељи и недељном дану мисли ту управо на строго иразновање једипе недеље. Па то, што је требало, и учинили су св. оци, пастири и учитељи првих времена цркве Христове на номесноме сабору у Лаодикији, на коме се око 348. год. искупише „многи еиископи Мале Азије" („Зборник нравила" стр. ХХХХ1Т.), те изрекоше и утврдише, да „Христијани не морају слиједити обичајима јудејскима, и суботу светковати, него морају у тај дан радити; недјељу морају особито почитовати. . ." (правило 29.) Вредно ће бити навести и из тумачења овога правила по што-шта: „Ово иравило осврћући се на то, шго су неки још и тада (половина IV. вијека) слиједили Јудејима у светковању суботе, осуђује тај протухришћански чин и наређује, да хришћани морају особито штовати недјељу. . . Основна мисао код првих Хришћана при одређивању светковних дана, која је уједно била и средишна тачка свега хришћанскога живота састајала се у томе, да треба у свему слиједити распетоме и ускрснуломе Исусу Христу: слиједити му у смрти његовој тиме, што се покајањем требало удостојити плодова те његове смрти, а слиједити му опет у васкрсењу. да вјером у њега и силом његовом васкрсне и човјек за нови и свети живот, који започиње овдје на земљи и завршује се на небу. Отуда је потекао природно у хришћанској свијести дан васкрсења