Srpski sion

Бр. 49

„СРПСКИ

сион и .

С тр . 817.

даље. Сва њезина амбидија била би, да доведе садашње стање свијета из почетног стања маглиде и њезиних сила, рачунајућ то по закогшма комуникадије кретања. То је иначе пеки идеал савршености, од ког је зешност изванредно далеко, и за којим она тежи без наде. да ће га икад постићи. Али Филозофска мисао иде даље и тежи мпого више. Залуду хоће присташе позитивизма, да се ту уставе; залуд им се причиња, да та мисао поставља неразрјешава питања, она ипак силпо иита двије ствари : 1. Одкуд долазе маглиде и њихово крег гање?2. Ма какав био њихов постапак, да ли је кретање, које нокреће атоме маглице, увијек носгојало ? Атеисте мисле, да је тако. Али ако је то кретање увијек нсстајало, зашто дапашњи развитак није постао прије? Ех шта ! Кроз бесконачно вријеме, било је то тобожње кретање стерилно у каосу; свијет је тако рекућ тапкао на мјесту за дијеле вјечности; и ето на једном, без икаква познатог или непознатог узрока, маглица се почиње правилно окретати око своје оси, и еволуција почиње, да се не прекида винте и без да скрене са пута свога, ириводити козмос до тачке савршенства, на којој га сад видимо! Може ли се такова хипотеза заиста дозволити ? Није ли то прије, до ансурдности невјероватни роман? Зашто тај развитак није настао прије? Зашто се није већ свршио, кад је ночео (но мишљењу атеиста) пре 200 милиона година? Је л' то вријеме било прекратко свијету? Та он је имао на расположењу вјечност, т. ј. бесконачно вријеме. Дал' му је недостајала воља? ал су силе, којега крећу случајне и раде нужно на исти начин, у истим околностима. Дакле, ако се свијет креће вјечито, то би се од оног часа, од ког почиње његов развитак, морао исти сасвим довршити. Хоће ли они још даље? Хоће ли узети још сто милиона година на бесконачно трајање, које један свијет оставља за собом. Ту нам не ће умаћи. Ми ћемо их увијек пратити и увијек ћемо их питати: Зашто не раније? Не само, да то питање не ће никад ријешити, него ћемо доказати, да је свако ријешење не могуће, и да је хипотеза еволуционистччких атеиста апсурдна.

Закључимо дакле слободно, да са вјечитим кретањем не има за свијет могућег развитка, и да се двије хипотезе не могу сјединити, а да се Бог може лахко напустити; и да се неопходно мора бирати између те двије хииотезе Но атеисте су присиљени прихватити еволуционизам. Иначе сав свијет данас држи, да се је васиона Формирала мало по мало, под утицајем извјесних сила, прогресом лаганим ал трајним, каквог ствара истинита еволуција, и који ништа несагласна ие има са иитервендијом Бога створитеља и ировидности, То је најбољи закључак космограФије, геологије и палеоптологије. Дакле у име тих знаности, као и у име термодииамике треба одбацити, као немогуће вјечно кретање свијета У. Ставимо сад ту хипотезу пред математичаре, и иренесимо питање на терен апсолутног. Ми ћемо, ако је наша аргументација дозвољена, доказати, да је постулат атеистички не само лажан, већ очигледно апсурдан. Заиста, ако се материја креће од вјечиости, то сума тих прошлих кретања, или (што на исто излази) сума часака њиховог сукцесивног трајања сачињава неки опредијељени и заиста бесконачни број; али хипотеза броја опредијељеног и уједно бесконачног јест апсурдна; дакле, не би се могло допустити, а да се не ради против разума, да је кретање материје вјечито; већ се напротив мора устврдити, да има нрви моменат, кад се је почела кретати! 1. Ми знамо, да се је више чланова друштва св. Томе Аквинског (V. Аппа1е8 <3е рћПонорМе сћге11еппе 1889). ирепирало о ваљаности овог доказивања бића Божјег из немогућности бесконачног броја; ал ми га ипак узимљемо, јер у приговорима против њега нијесмо ништа нашли, што би уздрмало наше освједочење. У опће, сав свијет је нризнао иемогућност неког броја истинитог и бесконачног. Само у хипотези свијета вјечног каже се, да сукцесивни моменти његовог тоталног трајања, не би дали неки број. А зашто не? Зар ирошло трајање свијета не сачињава неки тоталитет? Зар се тај тоталитет не састоји од скупа сукцесивних момената? Ако ти сукце-