Srpski sion

Број 49.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 819.

другим ријечима она се јест и није умножила. То је контрадикција и очити апсурдум. Кад се та једначба дозволи, мораће се сви цртежи аритметике и логике бацити на ватру, промијенити разум и ићи у луднице, тражити проФесоре за нове генерације. Међутим ми тврдимо као математички доказану истину, немогућност истинито бесконачног броја и вјечитог кретања. Ми то одбацујемо у име знаности Физичке, ми имамо сад право пазватп то апсурдним у име знаности математичке. Дакле између сата еадапш.ег и првог часка, кад се је свијет почео кретати не има неког бескоиачног броја вијекова, година, даиа, на и самих секуиада. Размак, који нас дијели од тог првог часка, јест заиста огромаи; он може бити ужасан и за саму Фантазију. Оп може, јер надилази наше схватање, бити назват морално бесконачан, бесконачно релативан за нас, ал није реално, апсолутно бесконачан ; једном ријечи, он је ограничен, а то нам је баш важно у овом питању. Дакле био је први моменат, кад се је свијет иочео кретати. Ако има неоспориво знанствене истине то је та. Разним путевима, а свака са својим средствима, до тог нас је довела Физика, термоцинамика козмограФија геологија и права математика. VI. Пут је био можда веома дуг и тежак, али важносг резултатаучиииће нам пријатну ту дуљину и надокнадиће нам труд. Заиста ми смо стигли, гдје смо хтјели. Бог је ту близу нас, и да га сретемо, треба само један корак. Пренесимо се маслима к' оном првом моменту, кад је прва маглица, која је имала ностати козмос, инаугурирала покрет. Па иек је та маглица постојала већ прије, или нек је створена тај час (то ћемо кашње развидити), она нрелази, тако рекућ из мира, да се почне кретати. Обратимо се сад атеистама и запитајмо их, како се је догодио тај прелаз из мира у нокрет. Они морају да одговоре. Изабрати између три слиједеће хинотезе: ил се је маглица сама иокренула; ил је импулс добила од другог покретача; ил је њезин покрет учин без узрока. Не има друге ни познате а ни могуће хигштезе.

Коју ће изабрати атеисте? Хоће ли узети прву? Хоће ли рећи, да се је сама од себе почела кретати, осјећајућ се, да је дорасла за кретање. Они би то хтјели, неколико су иута то срамежљиво назначили. Тако читамо у писмима Молешота слиједеће:* „Једна од најодличнијих својстава материје јест моћ, да се у повољним околнистима сама покрене." Мора ли се то чудо резоновања узети озбиљно ? Ја би но мом мигаљењу волио видити тај чудновати напад, дугаевпи деФект једпог атеисте и његово излазно средство, који не може ни макац даље, а воли, да одговори ногрдом него здравим разумом. Ма како било, иага учени доктор није нам се сјетио казати, које су то „иовољне околности" у којима ееје материја покренула сама од себе. Тај заборав вриједан је сажалења; јер ако је Факт истинит, нагаи архитекти морали би водити рачуна о томе, да не поставе наше куће и цркве „у иовољне околности," које би им допустиле, да се саме покрену, и да се с нама или без нас сентиментално нрошећу. Господо, опростите ми ту шалу; ал то је скоро једини одговор на оно, што сте чули. Ми би свакако, нрије озбиљие расправе, радо чули на која се аутентична Факта ослоња Молешот, да је у такој контрадикцији са законом инерције, једним базисом модерне меканике и Физике,. По том закону, могу тјелеса, посреством снаге чврстоће, приопћивати си ударцем покрет једна другима; ал ниједно ни друго није узрок снонтаног кретања. Кад би било другачије, питам вас, што би било од закључака знаности и закона, који их нроизводе? ТТТто би било од предвиђења, основаних на тим законима? Они би очигледно изгубили карактер практичне користи. Шта би било, на нримјер од рачуна астрономских, када би небеска тјелеса, ослободив се закона инерције могле, не знам по ком капрису, саћи са њихове путање, па да лутају по простору. Консеквенције хинотезе Молешотове веома су јасне и не требамо више о њима говорити. Атеисте се дакле и иреко воље морају * (Хеигес) ТЈеМгез 8иг 1а е1гси!а4тп с1е 1а У1е,