Srpski sion

„СРПСКИ

сион. и

Стр. 7.

онда се и опет апелуЈе наЈвише на свештенство, као да би оно једино било кадро стати на пут ширењу назаренства. Но, нити је ираво бацати сву кривицу само на свештенство, нити је оправдано захтевати и надати се, да ће једини свештеници бити кадри сузбити назаренство и стати му на пут. — Много је и разноврсних узрока назаренству. а тако су исто многи чиниоци, који би имали заједнички порадити, па тек онда да се може очекивати успеха у сузбијању назаренства. Но ја нисам овде намеран говбрити нити о узроцима ширењу назаренства, нити пак чинити предлог какав, како да се против назарена боримо. Моја је намера овде само толико, да унозорим на нека наређења Х1ЛП. зак. чл. из год 1895., за која ми се чини, да могу, ако се буду потпуно исиуњавала, олакшати иосао око сузбијања назаренства, и спречити то, да се назарени сами из себе умножавају. Оно изгледа до душе апсурдно, да Х1ЛП. зак. чл. нз год 1895., о слободном исповедању вере може бити од уштрба по назарене, када је опште познато, да им исти закон на руку иде. Зна се наиме, да према. § 1. истога закона „може сваки веровати и следпти ма коју веру или зероисповест и исту у границама државних закона и захтева јавнога морала и спољашње изражаватн и исповедати; нити је слободно кога снречав-ати у вршењу верског обреда у колико исти нестоји у противности са законима или јавним моралом, нити се може когод нрисилити на испуњавање каквог верског чина, који се са његовом вером не слаже." Према истоме закону §§ 5. и 23. слободно је свакоме из једне вероисповести иступити, па, или у другу коју вероисповест ступити, или не стуиити, и такав се, који по закону иступи из које законито признате или примљене вероисповести, има сматрати, на основу министарске наредбе, у погледу спровађања истога ХТЛ П. зак. Чл., из год. 1896. Бр. 56 , као онај, ко.ји не ирипада ни једној од примљених или законито иризнатих вероисповести, све дотле, докле у једну од таких вероисиовести не ступи. И ми видимо да назарени на основу горње министарске наредбе. бр. 56. ех 1896. § 6. листом иступају из оних вероисиовести, којима су дотле припадали, и свештеник дотичне вероисновести мора да се задовољи тиме, што буде извештен о томе од стране солгабирова

или другог ког државног чиновника, пред којим се истуиање обавља, о томе, да је Н. Н. његов нарохијанин иступио из своје дотадање вероисповести, а да ни у једну другу примљену или законом признату вероисповест није ступио. После тако извршене законске формалности нема назарен ништа више заједничког са оном вероисповешћу, из које је иступио, осим што мора за нет година, — према одређењу § 25. Х1ЛП. чл. из 1895. тачка а.) од дана законитог иступања плаћати све црквено-опишнске прирезе оној црквеној општини. из чије је заједнице иступио; док су до ступања у живот тога закона, а према наредби министра просвете бр. 563 из 1875. г. назарени по закону прииадали још увек оној вероисповести, из које су ионикли, и морали су за увек плаћати црквене прирезе истој вероисповедној општини. Но и ако по закону они, који су иступили из које примљене или законито иризнате вероисповести, а да у другу коју од примљених или законито признатих вероисповести нису ступили, стоје ван иримљених и законито признатих вероисповести, то из тога не следи као да би и деца, која се роде од таквих родитеља, тим самим, што су рођена од родитеља ван вероисповести, стајала ван примљених или законито нризнатих вероисповести. Јер исти Х1ЛП. зак. чл. у своме 26. § ово говори: „Деца, којих било један или оба родитеља не припада ни једној од примљених или законито признатих вероисиовести, следе .једну примљену или законито признату вероисповест, и у тој се имају васпитавати". Из овога је параграфа јасно, да сва деца, чији су родитељи грађани ове државе, па ма сами родитељи стајали ван примљених и законито нризнатих вероисповести, морају припадати којој признатој или нримљеној вероисповести и морају у истој бити васпитана. Дакле, деца од назаренских родитеља не смеју бити назарени, него морају бити чланови које било од примљених или признатих вероисповести. А којој ће вероисповести припадати таква деца, то се одређује у §. 27. истога закона, и то на ОЕај начин: „они, који ступају у брак, могу се у смислу XXXII. зак. чл. из год. 1894<^^к^сложити у томе, да сва њихова де^^л^^4јад\иримљену или законито прј коју они одреде, и у тј

швест, \ »\ на.