Srpski sion

Стр. 462

„СРПСКИ СИОН."

Г >р. 29

ЦЈЖва свијету пружа — свијет слабо око ње нриања, слабо за њу мари. Болом у души својој морам на сва уста рећи: да нема народа нод качом небесном који се више од своје цркве, од њене науке, установа и уредаба црковни отуђује п уклања као ми Срби. Не грије Ложје сунце једног по једног народа, који своје светиње руглу извргава, своју вјеру омаловажава и на подсмијех ју меће, као па жалост народ наш. Мијешате се и долазите сваки дан с Турцима у додир; на ми реците: ко од вас чу Турчина, да бешчасти закон свој — светиње своје — а ми хрпстијапи канда се у том надмећемо. Отисне ли се наше чељаде, ил мушко ил женско, ил старо ил младо, ил уко ил неуко из свог вилајета у туђи свијет, у свијету се отрује, отровом разврата и гадилука сваке руке, који убија вјеру и ноштење из л,уди нељуде гради, и кад се врати кући у народ свој унесе сваку небесију, безбо-жност и разврат сваки. Немилице удара на своје светиње, па своју вјеру, на своју цркву, на установе и уредбе њезине, нит пости нит се Богу моли, нит се исновиједа нит се причешћује но дужности својој христијанској. У свом свештенику не гледа он освећено лице чувара своји светиња, посредника између неба и земље, Бога и љиди, већ душманина и злотвора свога — напада га немилице, да може и с погу би га скинуо. Сјетите се само, што се лане догодило широм нашег свијета у цркви нашој православној, на ћете рећи да право говорим. Па се зато мора међу нама виђети одрођепих бољара, бесавјесне госиоштине, ногажених свештеника,себичних коловођа, разуздане свјетине, завађене браће, омражених кумова, другова, нријатеља и комшија, расутих жигака, нреваљених столица, слугу и туђих измећара — људи, који су добро и лијепо живјели, док је слога и љубав царовала — док се Бог и закон Божији познава и попггова. С лица ваша читам ја, браћо, да сам погодио у најосјетљивије жице ума и срца вашег. Видим ја, да све што вам рекох — нијесу души вашој неке мртве фотограФије, нрема којима би она могла остати

хладиа и нечувствена — коснуло се то срца и душе ваше. Па ме чујте, што ћу вам рећи: Боље је, да човјек оскудјева образованом свешћу, иего да му недостоје образовано срце. Наши стари нијесу били учени, ал су имали иоштено срце и толико разума, да су добро позиавали истипе п зановиједи вјере и чисто срце за љубав ирема Богу и ближњему. Закунимо се дакле, браћо, сви као из једног грла данас пред иконом Спаситеља свога најсвечаније, да ћемо тврдо и постојано вјеровати све, што нам једна света, саборна и апостолска наша православна мати нрква вјеровати предлаже; да ћемо из дна душе своје радити и настојати, да нам вјеру нашу пе помућује трула и лажљива цивилизација свијета и вијека даиашн.сга, да се не ћемо отуђивати и однраћати од иаше матере цркве и иауке, коју нам она даје, да ћемо настојати да живимо као што нам она живјети заповиједа: Богу се молити, ностове постити, свештена лица поштовати, исповиједати се и причешћивати се, и у опће све чинити, што нам је иаш небесни Учитељ оставио, да чииимо; иа онда за сигурно пе ће међу нама. бити: ни лажи, ни злобе, ии зависти ни ненависти, варања, ненраведна течења ни свега, што трује иаш домаћи и духовни живот. Хуеово православље. (Наставак) Римска црква искварила је Христову науку учењем о поглаварству паиинзм и новим догматима а то Је и отуђује од православне. А за чијем је Хус ишао? Он није смислио, да оснује нову истинску хришћанску цркву, он је само држао г да се црква мора оснивати на апостолским и саборним иредањима", те је устао само на антихршпћанске новине Рима, у колико их је прим.јетио, као што су поглаварство п свјетовна панска власт, трговање отпуштањем гријеха и т. д. У кратко, Хус је оно хтио, што је хтјела иравославна црква: „То је узрок, што је нравославна црква, она црква, која је увијек одбијала од себе све протестантске секге, а хусисте радо нримала. Међт протестантским сек-тама и иравослављем ])азлика, је у принципима, с тога је сва сиетема вјерске науке Хусове имала много и много више нравославни карактер