Srpski sion
Б р . 33.
„СРПСКИ
СИОН."
С тр . 529.
којих је било у Ш. веку и који су имали тај несретни обичај и у добром видити зло, не подигоше свога гласа против епископа, који су се усудили порушити тада првобитно устројство цркве, које је еам Госиод завео, или барем за што се не позивљу на ту околност, дн оправдају евоје отступништво?" Ово ја лепо и јасно. Свакако је чудновато, па и неразумљиво. да се ме^у толиким в хришћанским учитељима", међу толиким епископима не нађе а бар један једини, да устане и опомене своју браћу ва, грешност намишљена дела те да их позове, да се оставе тог богомрског отимања свештеничке власти од оних људи, којима је ту власт сам Бог предао и поверио; или ако већ епископи у слепилу и упорству своме не хтедоше чути и послушати гласа богобојажљивога брата свога, а оно да се тај еиископ, — не по праву, већ дужности својој — није ставио на чело „свима вернима", који су због тог безакоња, због те отмице свакако незадовољни и огорчени бити морали, те се одупро тим силницима, ,тим грешницима: частољунцима и господствољупцима." Толику множину по све једнаких и скроз и скроз покварених људи, односно „хришћанских учитеЉа" могу себи представити само — протестанти. Било би природније, те и вероватније, да отмице те не извршише сви „хришћански учитељи", него да је насилно или лукаво присвајање свештеничке власти започео један или њих неколико епископа. Но онда је опет чудновато, на и непојмљиво, да се томе једноме или тој неколицини отмичара остали епископи, који о таковом безакоњу и не мислише, одупрети и на пут стати не хтедоше; или ако остали епископи тим силницима, тим „частољупцима" на иут стати не хтедоше, јер и сами за њима поћи мислише, а оно да се и сами верни томе једноме, пли тој неколицини грешника одупрети не могоше. (Шетавиће се.) Примједбе* на „Уредбу о мировинском Фонду за издржавање удовица и сирочади српско-православних свештеника бос. херц. епархија". Премда сам ја већ извјесним путем дао своје лично мишљење, даје требало најприје уредити но* Дајемо места овим стварним примедбама угледнога брата свештеника из Босне, у намери, у којој смо учинили и своје примедбе, на име, да помогнемо ствари, праведној ствари вашега свештенства у окупираним 8емљама. Ур.
бољшање нашег свештеничког стања у Босни и Херцеговини и онда би иза тога била природна пошљедина оснивање мировинеког фонда за свештеничке удовице и сирочад, ипак осјећам за свету дужност, да о овој, колпко благотворној, толико још више акп није зрео плод свога времена, — штетној установи, своје примједбе изречем јавно. Нека је хвала оном брату, који је у 30. броју „Српског Сиона" први изрекао своје мишљење о „уредби" и изнпо темељите недостатке њене. Примједбе, које је поштованп брат ставио и начпн којим је „уредба" пропраћена, јасан су доказ, да наша браћа у Троједници бодријем оком прате и озбпљније суде о догађајима и развитку Срнеке Нркве у нашој Босни п Херцеговини, него што ми то сами чинпмо. Да је срећа не би требало овако да буде! Пред нама је готова: „Уредба о мировинском фонду за издржавање удовица и сирочади српскоправосл. свештеника бос.-херц. епархија" и она је одобрена превишњим рпјешењем, а проглашена наредбом наше земаљске владе, те ће за који дан ступити у живот као закон, коме се сво наше српско правосл. свештенство покоравати мора. Али, поред свега тога ја се усуђујем рећи, да би наше свештенство, док је још вријеме, требало да потражи нута п начина, да се недостатци ове „уредбе" исправе, макар п спроведбеним наредбама, те допуни оно што не недостаје, аодузме што је сувишно. Узрок овпм недостацима и додацима у „уредби" лежи једино у том, што ову „уредбу" није стварало свештенство, које и.ајбоље зна шта му треба, а чега му је и сувише. Поред онпх, сасвпм умјеснпх примједаба у 30. броју „Српског Сиона", са којима се ја потпуно скажем, додаћу још неке, које сам након проучавања „уредбе" сабрао. У § 4. алинеи 2. вели се: „ уредби одговарајуЛи ужитци за издржавање установљују се у годшињем износу од 200 до 600 фор." Овде сам одмах слободап ставити пптање, творцу ове установе, шта је он узео за основицу при одређивању главног улога од 200 фор. до 600 фор. ? Или је број домова или бир? Али, ннти биједно нити друго могло у овом случају послужити као праведна основица, јер овде и лежн онај Гордијев чвор, који се може разријешити само и једино мудрим и поштеним побољшањем свештеничког стања. Па и тада број дожова неби био праведна основица за одређивање главног основног улога у фонд за мировину.
\