Srpski sion

Број 36.

„СРПСКИ СИОН"

згодно назвао и характерисао — неумесмо се или нехтедосмо се науком њиховом и резултатима трудова њихових дуго, дуго користити и сами се нотрудити, — већ остависмо Русима, и остављамо још и данас путујућим Русима, да нам Руси расветљују прошлост нашу и да описују стихираре и псалтире инока Гиврила Троичанина и еванђелије писано за серског митроиолита Јакова при цару СтеФану и српском патријарху Јанићију г. 6863. од створења света. „Ини трудише се и ини ва трудн их ванидоше." (Наставиће се.)

Хусово православље. (Свршетак.) Ево ово је превод грамате цариградскога патријархата по тексту Фрехерова. издања. Посланица Цариградске црнве Чесима писана 1451- год., на двије године прије но што Турди Цариград освојише; нађена у Прагу у библиотеци колегија дара Карла IV. и издана на свијет бригои Каспара Нипдрука, бившег савјетника краља Максимилијана. А онога, што је на другој половини тога пергамента иисано латински, ма да је мање потребито и није сасма јасно, с неким додатком на крају, нема у грчком тексту. Света Царигриградска црква, мати свијех иравославних и наставница свима и свакоме славној браћи и с.иновима у Христу љубазним Чесима: високој оићини* града Нрага и цлеменитим мужевнма и храбрим начеоницима, војводама, кнезовима и баронима; и духовницима, учитељима (т. ј. докторима) и свима црквеним предстојницима, а такођер грађанима и службеницима, као и свима и свакоме ма гдје био у крајевима иза гора, православнима, како чујемо, и исповједницима истините вјере, који увиђају, да је ово писмо материнска брига, сиасење у Сину православне Дијеве и стоструко умножавање духовног плода нашега савјета! Света невјеста небеског жениха, који је глава цркве, не може се већма радовати, већ кад чује, да јој њена дјеца у истини ходе. Кад је дакле с највећом радошћу и као залог будућег рода, множење броја добрих страдалаца дошло до ушију ове милостиве Матере (т. ј. Цариградске цркве) и нас у појединости ваш брат и син наше цркве Константин Ан* Или универаитету, као што је и у латинском пријеводу. глик, који носи ову посланицу, учитељ (т. ј. доктор) и најчаснији јере.ј, — јасније извјестио, да се ви не држите новина, које су њеки у цркви Христовој унијели, већ стојите тврдо на темељу вјере, коју нам је нредао Господ наш и његови ученици, — то је ова света црква нашла за добро нисати вам и позвати вас на сједињење са собом: не на таково, као што је било створено подмићивањем у Фиоренцији и које би боље требало назвати одступање од истине, — с чега га и нијесмо примили, већ на против потпуно уништили, већ (на сједињење) по вјечном, закону истине, у којем се можемо сјединити само истинито и поуздано. Јер Христова црква не сумња, судећи по вијестима, које је добила, да ћете, као што сте скоро ријешили да устанете на новине римске, бити с њиме сугласни у свему, уз водство свећеног нисма, најистинитијег судије. Јер и ако су прије долазили до нас о вама рђави гласови, као да се ви не противите римским новостима, већ се више противите старим предањима католичке хришћанске цркве*: ипак ми смо се од скора увјерили, да ви не само да не одбацујете Матер (цркву), него идете за њом, да желите истинску матер, коју ви још тражите**. То нам је јасно из тога, што нам је споменути побожни јереј, као што смо рекли, разложио све, што се вас тиче, у појединости и поднио нам своје исповиједање вјере, које света, Мати признаје за здраво и ирима га радо, а са своје сгране примио је ноуку у истинској вјери, коју је од ње примио, у којој треба да се сложу сви који хоће да се спасу, а ту ће иоуку он дати и вашој љубави. С тога, љубазна браћо а синовн, ако је тако, као што чујемо и надамо се, похитајте, да се с нама сједините. Јер с чијом ћете помоћу јаче се моћи одупријети клеветачима, ако не у крилу Матере (цркве) и под сјеном правог спасења? И гдје ћете се боље моћи освјежити, ако не тамо, гдје је ископан извор живе воде? Приђите сви жедни води и примите без сваке * Ове се ријечи односе на владу таборићана и других претјераних секата у Чешкој за борбе с Њемачком 1413.-1434. т. ** Тијем је ријечима потпуно оцртано вјерско стање у Чеха иза катастрофе, која је срушила странку таборићанску 1434. г. кад је власт прешда у руке правих Хусита, Каликстинаца. Каликстинци су гледали, да понове раскинуту свеву с васељенским учењем цркве, јер су или цреговарали с римском црквом, или се обраћају у Цариград као ово сада.