Srpski sion
отр 840
„СРПОКИ
сион*.
В р . 52.
децембра до 6. јануара и недеље сирне. Обред брака налази се у требнику. — У краљевини Угарској — по примеру западних европских држава — од 19. септембра 1895. године, држава не признаје бракове, које црква благосиља. Услед тога она је прописала известан начин, по коме се брак пред грађанским властима склапати има и какве му формалности имају претходити. Исто тако она је створила сасвим ново брачно право и ново брачно судство, те према томе пред том државом нема.ју важности и снаге решења духовних сугдова у брачним споровима. Света црква као неустрашиви чувар и бранилац закона царства Божјега на земљи, не може признати и не признаје грађански брак за брак и сматра га за незако* ниту везу, за најгрознији нападај на божанско право, које ова чува на земљи Не признав;јући грађанског брака, она налаже својим верннма, да, су дужни своје брачне везе у цркви благосиљати дати и само децу из такових бракова сматра за закониту. Синови свете цркве дужни су се покорити силн и наредби законА грађанских власти, ма и противу своје савести, испуњавати, али им у власти стоји да протоколе приликом склапања тих брачних уговора не иотпишу с позивом на своја верска убеђења и с обзиром на своју савесг. На обављање тог склаиања брака пред грађанским чиновницима треба да иду просто обучени, да му не би давали свечана карактера, а црквене бракове нека и на даље обављају с умереном свечаношћу, док не дође време, да поругани часни крст Христов заблиста новим и јачим од до садањега, сјајем и да црква Христова тријумфује над царством грешних предрасуда, које је сатана на свету подигао. Н рашно значи храну, јело ма какве врсте. Устав свете цркве наше поставља извесне границе нашем неуздржавању, те одређује каква се врста хране има употребљавати у извесне дане; поред врсте (каквоће) хране, опредељује он и количину њезнну, а уједно и време када се она има, узимати. Разрешење на употребу укусне и јако храњиве хране или нових нлодова земаљских обавља се уз нарочите молитве и благослов црквени, као н. нр. на Ускрс но уставу треба светити сир, јаја и месо; на Преображење Госиодње пак нове плодове, као грожђе, јабуке, шљиве и т. д. (код нас само грожђе). Устав ирописује, да и за
време постова тражимо благослова Божјег, да би ми помоћу и снагом тога благослова, постећи телесно, могли постити и духовно. Прописи устава о храни за целу годину налазе се у 35. глави устава. От. 0. Илки^. Одговор руског правосл. свештеника римокатоличком листу Уега Кота. Оиисујући стогодишњу прославу римокатоличке кровштатске цркве — дописник горњег листа, католик назвао је руског православног кронштатског протојереја Јована Сергијева протојерејем шизматичке цркве. Побуђен тим погрдним називом, одговорио је овај на то у Петроградс. „Цер. В^с.-у" ово: „С гледишта католичког називање наше цркве шизматичком, — није ништа необично, али за нас, православне Русе, — увредљиво је, јер је лажно, те га ја по дужности својој одбијам. Ја тврдим нред свима католицима, да наша света, православно-католичка црква прима сведочанство о својој истини и спасоносности одозго —- од Исуса Христа, од св. Еванђеља, од св. апостола, саме Глаге васеленске цркве, Господа нашег васеленских и помесних сабора од лика свих светих васеленских богослова и црквених несника, који догматисаше у својим, доиста, ираво славним и умилним песмама, и свих светих, који су неповређено сачували васеленску истнну а не треба јој иристрасно сведочанство католика. — С потпуним убеђењем и уверењем тврдим, да ми нисмо од Христа и Његове св. цркве оцепљени (ауЈ^ш) већ смо с Њим сједињени, као и с Његовом светом и непорочном невестом црквом, која је ступ и утврђење истине. Наша руска црква кроз све векове, од почетка до сада, има очевидно и јасно сведочанство о својој истини и спасоносности у светим ненропадљивим и чудотворним моћима разних Божјих угодника, које се налазе но свим крајевима Велике Русије. Она је свагда владала еванђеоском, васеленском истином и чистим хришћанским значењем, с тога, што јој је свагда глава био Христос. Ипостасни, Истина, и Крма — Сам св. Дух Истине, који од Оца исходи, те је упућује на сваку истину и обраћа од лажних превратних учења, — а не човек, који може да падне у заблуду, као што је то и доказало хиљадугодишње искуство историје папскога Рима. У самој ствари, ако би