Srpski sion

|Р; 1-

„СРПСКИ

СИОН."

Стр. 7.

Ту номоћ нашу и љубав дужни смо безувјетно указиватч сиротињи, а не одвраћати од и>е лица свога и срца, кано онај у св. еванђелију богати од сиромака Лазара, или кано онај други богати, штј но је водио бригу само о себи и рекао души својој: „ душо! имаш свега на љеша мпога, иочивај, једи, пиј и весели се /" а није се у добру своме сјетио сиротиље, којој треба да указујемо љубав нашу и помоћ много више него ли богатима, јер ови тога не требају од нас толико, колико сиротиња. Том љубави нашом и помагањем ближњега нашега можемо ми за земаљска, за времена блага наша, да си нрибавимо небеска, вјечна, ако према оној, о судувјечноме, науци еванђелској, будемо и ми гладне ранили, жедне појили, наге одијевали и т. д. Побожни српски народ наш, давно је ту науку Христову записао у нобожну душу своју, и његово ^аче самоуче " онако ју красно очитало у оној пјесми нашој о цару Константину: „Рука му се десна носветила, „Што се цару посветила рука „Њом је многа добра учинио, „Многе гладне јесте наранио, „А жедне је царе наиојио, „Голе, босе јесте иреодео, „Надгледао ништа и убога, „За то му се посветила рука." Но и данас још има руку, које не раде да се посвијете, него су кано и рука онога у св. еванђелију младића, који је отишао од Христа ожалошћен, кад је на питање своје, шта има још да чини, па да се достане живота вјечнога, добио за одговор : да ирода шшо има и разда сирошињи. А за што је отишао ожалошћен од Христа? За то „ јер је био врло богат" , каже се у св. еванђелију. Има на жалост и данас шакових младића, а има и стараца, који се сневеселе и окрену нам леђа своја и оду, чим споменемо, да одвоје шта од иметка свога сиротињи. Има такових, ал' има, Богу хвала, и људи, који се сваким даном све то боље окрећу Христу, и врше науку ЕБегову и дају од двије, хаљину једну сиротињи, која нема ни једне.

Данас не само да учи црква, него је устала и држава, устале су поједине земље и власти и друштва, а устају и поједини људи, да изнађу средства и начине, како да се помогне с реда сиротињи: старој и младој, здравој и болесној. И данас пема ваљда већега и виђенијега мјеста, у коме се не би натјецало мушко и женско, поједина друштва и људи, у бризи и раду, да се што више олакша сиротињи сиромаштво њеио. А у новије доба обраћају на се особиту пажњу „ земљорадничке задруге" са родољубивим и Христољубивим задатком својим, да земљораднику нашем помогну изаћи на прави, на божји нут, и поћи, ако Бог да, у свему бољима данима евојима на сусрет. Дух дужности братске и хришћанске све то боље се буди у нама и међу нама, дух синова божјих све то више јача и спаја нас у једну божје љубави заједницу свету. Ми се чудимо одважности, којом је „Еосовска дјевојка " по крваву пољу тражила рањене јунаке, да их залаже крувом бијелијем и кријепи вином руменијем. А зар да се не чудимо одважности и самоирегоревању данашњих из најљепших палата женскиња, које се преоблаче у обичне болничарке руво и остављају сјајне дворе своје да дворе по разбојишту и болницама, војенимаи грађанскима. болне и рањене. Косовска дјевојка ишла је на своје Косово, да двори сво.је јунаке, своју браћу и стричеве, а данашње самарићанке иду и на туђа поља бојна, да дворе и јунаке туђе, а по који пут и саме непријатеље рода свога и домовине, унраво као шго заиовиједа Христос : „ љубите пеиријатеље, јер која вам је корист, ако љубите оне, који вас љубе ," а то је вииш дух, дух љубави хришћанске, дух дужности сииова божјих. Тај дух будан је даиас у хришћанству и уочава на све стране сиротињу гладну, голу, босу, болесну и слабу, чија она била да била, и даје што коме не достаје. Глуво, нијемо, слијепо, кљасто, ромо, слабо и болесно пази се и служи данас у згодним кућама, што их је сиротињц јшг дигао дух љубави братске и хриш" дух дужности синова божјих.