Srpski sion

О тр . 190.

донешен је 8ес1е уасап1е у нашој митроиолији; 5.) Тај изборни ред је саетављен ирема саборском устројству, донешеном на сабору г. 1870., који је стајао на станошпцту привилегијалном народном, а сабору давао тип чисто народног сабора; 6.) Тај изборни ред пије измењен доследно измени саборског устројствау г. 1874 7.) Ее народ , него световњаци* су у пашој пркви и лародно-црквеном сабору до иостојеће праксе комулативаиога избора свештеничких и световних посланика дошли „страннутицом". Па кад ове нравне чињенице ностоје — а иобити их не може нико — онда је неиобитно и то: 1.) да је световњачки део нашега иарода у носед комулативнога избора саборских носланика дошао путем нередовним, антиканоничким, те је по томе тај носед неправедан, у своме основу пезаконит; 2.) да је рекламација и ревиндикација засебнога избора свештеничких послаиика иравно осиована. Браниоци засебнога тога избора, рекламујући га за свештенство и тражећи његову реинтеграцију, не дирају у иикакво „ираво" пародно , него хоће да санирају једну и иравну и нрактичпу грубу ногрешку. да опозову један „странпутицом" учињен и задобивен „усшт/как", у корист нојачаног утицаја световнога дела народа у сабору, а на рачун права јерархијеког дела и на штету народно-црквеиих интереса, која се штета пајбоље огледа у кобном 81а1аз ^ио наше автономије и у немогућности, да уредимо своје народно-црквене нослове. Г. барон Живковић адвоцира за постојећи изборпиреди неком политичком потребом: гледећи у њему заштиту автономије нротив иеког умишљеногл „понуштања државној власти." Ту иолитичку потребу, спасопосност те заготите, нобедопосно доказује г. барон именовањем бачког администратора, које нама у осталом пије познаго — анстрахујући новинарске вести. Али, узмимо да је и постојало, онда смо ми у пуном нраву, да, иосле глориФикованога запггитнога карактера постојећега изборног * А ову дистннкцију трсба добро утувити!

реда, занитамо: ГГа како је могуће то именовање крај таквог изборнога реда, и његове силне заштите за автономију ? Зар је тај изборни ред, и је ли г барон и његови једномишљеници; је су ли наше онозиционо-реакционарне странке и прстом макле поводом пронесенога гласа о именовању бачког администратора? Или је и том нриликом доказано, „попуштање државној власти" од стране оне, која је за коректпост свога држања обасута била бесомучним насртајима распаљених страсти и обневиделог антагонизма оних, који се стављају у службу свачију, само да својим страстима угоде? Г. баропу је и ова аргумептација од несретне руке. Но ми ћемо и даљ>е да питамо. Ако је постојећи изборни ред па ладијум автономије, каквим га сматра и г. барон, зашто тај изборни ред није снречио неиотврду устројства од 1872. год.; зашто није спречио клаузулу у устројству од 1874/5? Зашто није спречио горку судбу саборских оиерата г. 1879; зашго није спречио пензионовање патријарха Ивачковића и именовање нагријарха Анђелића? Зашто није извојевао нотврду оператима од 1885. год.? Зашто није спречио судбу сабора 1897, — а баш су по том изборном реду изабрани те године били: све бољи од бољега, све јуиачнији од јуначнијих?! И колико би још питања могли да ставимо — а пред којима би аргументеција г. барона морала ником ионикнути и у зелену траву очи оборити! Да, много је и премного чињеница, које доказују, да постојећи изборни ред није никаква заштита автономији, а ниједне чињенице нема, која би доказала да јесте. Судба Петровданскога сабора, састав његов и његов рад — све то доказује напротив, да је постојећи изборни ред „штетан и ногибељан по нашу народно-црквену автономију". Доказује то — и кад не би било других доказа — већ та чињеница, да је тај изборни ред камен претиканија наше народно-црквене унутарње борбе, која пречи, како унутарње уређење, тако и спољашње обезбеђење иаше народно-црквене автономпе куће н развигак целога нашега народно-црквенога живота.