Srpski sion

СИОН." Б р. 23

О тр . 358, „СРјПСКИ

Једни се исмевају старој вери — и хоће све да разруше, не желећи да иово подигиу. Други су, рекао би, озбиљвији: оии траже премудросш и хоће да иам натуре своју измишљену премудрост; сваки од њих нуди нам свој производ, своју конструкцију вере, с тога, што они ипак признају и схватају неопходност вере, али само хоће да своју веру створе, Но како су јадни ти ироизводи! Сви су они немоћни да око себе скуне и одушеве живом идејом — живе човечје душе, с тога, што ни једни од њих не стављају у центрум веровања —- живи дух Божји. У новије доба појавило се миого посебних система, у којима се филозофи , сваки на свој начин труди, да за човештво створи — веру без Бога. Сви уображавају, да су такову веру створили разумом ; али је то лаж. Разум човечји — када правим путем иде, ие одричући Факта, која постоје у природи и души човечјој — пема куд да бежи од идеје о Богу. Сувремепи извор безбоштва није у разуму, већ у срцу, управо онако, као што је иророк рекао: „рече безумник у срцу своме: нема Бога". ^ срцу т. ј. у жељи, извор је сваког пада, — ма како разум иокушавао да си нредстави сваки пад. Увек са почип.е с тим, као да тобож срце тражи потпуну слободу и буии се иротив заповеди и против Онога, у Кога је почетак и свршетак сваке заповеди. Да би се ослободили зановеди нема згоднијег пута, до одбацити њен врховни авторитет и иа његово место поставити свој авторитет, своје зпање. Најстарија историја човекова вечито се понавља. „Ти сам можеж знати шта је добро, а шта је зло; сам себи можеж бити Бог". Ето где је од памтивека извор безбоштва. Но, свакако, чудно је, да разум сам себе обмањује. Каква би религија без Бога била, — а такову баш религију ироповедају безбожници. Они веле: „место стари нрича о Богу, узми реалну истину. Бога нигде не видиш; реалио је — ирирода, реално је — човечанство. Оно није само Факат, оно је моћ, која је кадра течајем векова и хиљада година, среством искуства и разума, развити се до неограниченог развића, до неисказаног савршенства. У

тој идеји је толико дубипе и моћи, да је она сасвим довољна да замене сав религиозан осећај у човеку и све људе у једно свеже онћом религијом човештва" . (Зар то није исто, што и библијско : биће те као богови?) Таково је учење новије позитивпе науке и тако звапог утилитаризма. Али гле с друге стране, јавља се знаменити апостол тибингенске школе богословља, ступ библијске учене критике, који је и остарио у одрицању историјских основа хришћанства. То је доктор Штраус, автор „Живота Исусова", те автор нове књиге „0 сгарој и новој вери", у ко.јој је, као што сам вели, изложио своју исповед, резултат свих својих учепих исгражиживања и филозовских размишљања о Богу, природи и човеку. Онда, кад је он још млад био и писао свој „Живот Исусов", он је још доста онрезно и са неким уважењем улазио у разбирање Факата, освећених вековним веровањем човештва; још се замишљено дотицао основпих идеја, које леже у дубини веровања; у њему су се још чули остатци богоноштовања. Али сада, када ои о Богу говори, његова реч, као да одјекује неком раздражеиом мржњом иротиву Бога, као противу штетпе и лажне басне, која је изврнула човечју мисао. Каже се „Јуиитер се срди". Но одбацујући Бога, Штраус нада у чудно протуречје, кад пеће да напусти религиозаи осећај. Он у себи признаје потребу тога осећаја, признаје и присуство религиозног осећаја. Но шта њему служи за предмет, шта може имати довољно моћи за то, да душом завлада и исиуни је? Не лччно божапство, кога нема, — одговара Штраус, — већ васељепа (Шпуегашп), која је извор сваког добра и сваке силе, те најчистњег разума, који се закона држи. Ми тражимо за ту васељену, вели он, исти онај најсмиренији осећај, који је добар човек старе вере имао спрам свога Бога. А шта је та васељена и да ли је у њој шта духовно ? Одговарајући на то питање, Штраус се јавља као присталица иозитивпе ФилозоФије и повијег материјализма. Учење Канта и Лапласа о искључивом раду механичких сила у планетној системи — он безусловчо раширује на