Srpski sion

Број 36.

„СРПСКИ СИОН"

Стр. 577.

заједно са пророком Давидом к Богу ваиијемо: „Покажи нам пут, којим да идемо, јер к Теби иодижемо душу своју". (Псал. 143. 8). Но иочем има много и таквих, који или оно, што није ворисно, или ако је и корисно, али непристојним начином од Бога траже и моле, то ћемо данас у беседи овој о томе подробније расуђивати. Човек себе различитим жељама кињи и мучи; и кад баш много тражи, онда и само скупоцено благо своје, а то је: снокојство душевно — губи. Неки од нас траже високе части и достојанства, па никаквога труда ни муке нема коју они — да би исто задобили претриели не би. Они се пењу на најстрашније врлети, да би се само на врхунац светскога достојанства попети могли. А када исто задобију, онда их колебива п превртљива срећа изненада са висине ове сваљује и у прах претвмра. А и св. Јеванђеље ове несрећне тражиоце и молиоце са овим речима нредусрета: „Не знате шта иштете". Доиста добро је части и достојанства желети. Но ако смо исто задобили, а дужности, које од нас част и достојанство то захтева, нисмо испунити кадри, него још при томе у вртлог свију страсти својих утоњавамо, то ће онда тај високи положај наш, како нама тако и другима, велику душевну штету наносити. Боље је какво малено бреме части ма и са маленом хасном, него ли тешко и велико без икакве хасне — на плећима својима носити. Једни веле: нико не греба да тражи части, а други се пак заносе частољубљем и — хвале га. Дочим пак сама реч Божја то не одобрава, него нас учи: да оно, што част и достојанство наше од нас захтева — испуњавамо; али да се за исто не отимамо и само о њему да не мислимо. Јер ко чини добро, не због самога добра, него само зато, да би част и славу задобио, тај онда и само то добро дело своје губи и у грех претвара. Молим, не брини се Хришћанине! Врлина и добро дело само је но себи за тебе код Бога — велики посредник. Част бежа од

оних који за њом трче; а за онима иак који од ње беже — сама она трчи. Тако се: Јосиф са врлинама и добрим делима својима ни у тамници, Лот у Содоми, Јов на буништу, Мојсеј у пустињи, апостоли при ловлењу рибе, свети и велики апосгол Павле ни у чатрљи — сакрити нису могди. Послушајмо, како нас цар и пророк Давид о томе уверава, те говори : „Предај Господу пут свој и уздај се у Њега, Он ће учинити; и извешће као видело правду твоју и правицу Твоју као подне" (Псал. 37. 5. 6). Као што нас и само св. Јеванђеље учи: да се и град који на врху горе стоји, пре сакрити може, него да би врлина и добро дело без награде и наплате остало. Но сада да носмотримо и другу сујету света ово!а. Други траже себи заштитнике и добротворе међу људима. Они — као што се види — заборављају на оне речи пророкове: „Не уздајте се у кнезове, у сина човечјега, у којега нема помоћи". (Псал. 146. 3.) Такви људи, не само да траже оно, што је само по себи недостојно, и на што се поуздати не могу, него, шта више, и саму врлину и добро дело понижавају, јер нису уверени, да врлина свакога онога који њу љуби, — довољно усрећити може. Но врлину и добро дело није ни могуће понизити; јер сви тражиоци части, ако се врлином не укрепе, то онда постиђени сву наду своју губе. Пошто пак ови заштитници и добротвори, на које они сво уздање своје полажу, и сами различитим променама подлеже, јер су људи; то ако ништа друго, а оно смрт сву наду и очекивање њихово на њих руши и уништава. Тако ето одиетела је Хришћанине, нада твоја, твој је стуб пао, твој се темељ уздрмао, а ти си постиђен остао! Из овога се, богољубазни Хришћани, уверити можемо, да врлина и добро дело — оне који њих љубе —- никада не остављају. Врлина с њима по мору и страним земљама путује, у тампици теши, у беди и невољи ободрава. Кад се други колебају, те са врха части и достојанства свога доле надају — и нропадају; онда врлинама и добрим делима украшени човек, у тихом пристаништу смирености своје спо-