Srpski sion

Б р . 4В

„СР11СКИ

ОИОН."

Оти. 695.

која имађаше драгана Егиста. Оресту, сину Агамеанову, кад се вратио у своје место рођења, — као што видимо у другом делу трилогије — трагедији „Хојефори", — и дознао о том, како му је отац умро, природно је тре бало решити ову колизију дужиости: с једне стране, он је дужан био осветити се убијцама свога оца, јер је то била воља богова, која му је јављена кроз уста оракула; с друге сгране, према божанствзном закону, он је опет ипак био дужаи исказати према матери само осећај синовње љубави. Колизија је наступила, урадио Орест овако или онако. Он није био кадар, уклонити је. Него је она била пред њим. И Орест убија своју матер (и њена драгана). Но шта је сад било? Је ли нашао Орест сво.ј морални мир? Ни најмање. Напротив, он је сишао с ума. Сами се суци, читамо већ у трећем делу трплогије — у „Евменидама", — позвани, по жељи Атининој, да разгледе и оцене дело Орестово, очевидно, нала-зе у недоумици: половина их се изјављује у корист Орестову, а друга половина у корист захтевања осветљивнх Еринија и т. д. Шта је даље било, то нам Есхило не казује. Воља богова, јављена кроз уста оракула, јесте природни морални закон који је у сваком човеку. Но какав је то закон, какав је, епецијално, његов садржај и др., све би то требало разјаснити, али то не чини стари трагичар. Отуда и сама суштина ствари није довољно разјашњена. Добивамо утисак, да Орест не толико решава, колико да кажемо, „пресеца" колизи.ју и т. д. У Софокловој трагедији — „Антигона" изводе- се на позорницу, међу осталим, два брата: Етеокло и Палиник (деца Едииова). Први је нристалица града 'Гива, други противник тивски. Међу браћом почиње борба, која се завршује смрћу обојице. Царем тивским постао Креон. Он забрањује свакоме. ма и мислити о сахрани мртвог Нолиника. Јунакиња у трагедији — Антигона, сестра та два брата, који трагично умреше, стоји наравно пред великом колизпјом : с једне стране, дужносш, коју пма свако, а тим више она — сестра јунака, коме не даду погребних поча.сти, заиоведа јој, сахранити тело Полиниково; но, она је и дужна покоравати се закону, који цар издаде, закону, који, уз то, прети смртном казном онпма који га наруше. Колизија се решава у

том смислу, да Антигона сахрањује свога несрећног брата. Основ, на који се ослањало такво решење Антигонино, био је овај: по мишљењу старих Грка, „недопуштати сахранити" макога, бкло је безбожно и варварски, подједнако мрско и људима и боговима. Воља човечја, у овом случају — Креонова, „не може бити", — изјављује Антигона пред царем, „више воље бесмртних, више закона неписаних, но који су вечити, које не можеш избрисати"... (Опћа ист. лит. под ред. Корша; св. I. део II. Спб. 1881. г.; стр. 1011, 1012). Очевидно, и овде, као и у Орестији, ми видимо упућпвање на природни, урођен сваком, морални закон („ненисан", вечан, „који се не може избрисати 11 ); кад слуша човек одредбе његове, то му онда увек помаже у колизијама; но како тамо, тако и овде, на жалосг, не налазимо ни бар мало карактеристике „неписаног" закона, његова садржаја и др., а то би разјаснило ствар, и због тога код читаоца трагедије остају неке недоумице. „Поузданог одређења, шта је то неиисани закон Божји, Софоке не уме датц" (Киће1: „СћтШсће ЕЊЈк; II. Тћ. 1»96. Миисћ, §. 119). Уосталом, разјашњење ствари испало је Софоклу, бар, боље него Есхилу, чију трилогију кад читалац прочита, остаје још у већој недоумици. Дру! их старо-класичких трагедија не ћемо се дотецати, јер ни у њима не ћемо наћи ништа ново за наше нитање. Како се решило то питање на земљишту старе незнабожачке философске мисли ? За одговор на то питање обратићемо се стојицима, који износе разне иокушаје за његово решење. Стојици су разликовали: „добро" у правом значењу речи, и „добро-вредно желети", само релативно. Према томе, разликовали су стојици тако исто и две врсте „дужности": једне „потпуне (праве) и безуветне (хатор9чо[шта)" и друге — „средње и уветне (хагИјхоуха)" При такој тачци гледишта наравно да се размишљало и решавало и питање о судару дужности међу собом. Колизије које разгледају стојици, беху две врсте: једне, — „које само изгледају (као колизије)" и друге — „нраве". Колизије ирве врсте може разјаснити овај пример. Два човека претрпела бродолом, па се ухватила за даску, која може ; а да сама не потоне, одржати само једног од њих. Ако не престану држати се за њу обојица, то ће она