Srpski sion

„СРНСКИ СИОН".

1јр 44.

људски дух иролази три ступња: теолошки; метафизички и емпирички. На теолошком тумачи све иојаве с помоћу надиаравских бића, иа метафизизком с помоћу апстрактних узрока, на емпиричком нанокон с помоћу непромеиљивих закона. Пошто само емпирички ступањ доликује знаности, имаде се она клонити свих сањарија и шимера као што су: Бог, душа,, суистанција, биће; јер се с помоћу опажања, експеримента и индукције не даду никако доказати Мјесто идеје божанства треба да у средиште св.јетскога поретка ступи идеја човјечанства; а мјесто божанског култа, треба да завлада култ човјечанства. Сош1еоуа се наука, необичном брзином раширила ио Еврони, утјечући на све гране знаности и .јавног живота. У Енглеско.ј су стали у њезину смјеру дјеловати Вћгаг! МШ 1 Негћег!; брепсег. Онај нрви хвали Сот1еа мислиоцем првога реда, а његово дјело најзнатнијим, што га је филозофија знаности створила. А 8репсег се од Сош1еа разликује тијем што прихвата ииак неки апсолугни узрок за иојаве. али тврди, да се исти не може спознати. У Немачкој се с Сош(;еоуот науком упознали најприје по дјелима речених Енглеза ; а онда ју у поводу сродна умовања Новокантоваца још више приљубили. Назори као што су : да је метафизика застарјели типус мингљења, њезине хипотезе да су опијати разума, она да је несмисао и као знаност у опће немогућа — од онда су се сасвпм удомили. Кад се је реакцпја против спекулације у филозофијској литератури на тај начин очитовала, онда не ће ваљда изненадити, ако кажем, да је она у литератури ириродословној била још јача. Смионо, да не речем бахато, игноровање природних наука са стране анриорисгичкога мудровања већ је о себи изазивало одмазду; а сјајни резултати, получени у поводу емпиријс.ке методе, по готово су наметали мисао, да природним наукама не треба филозофије у опће Што више. Свијест о успјешности метоце понукала је природне науке заузети читава подручја филозофије те њихове проблеме рјешавати својим средствима. Наравна посљедица тога бијаше опће материјализовање знаности, а посљедица тога онет опћа скепса. За илустрацију тога иравца ево назора само двојице најодличнијих заступника нриродних наука, Енглески физичар Јоћп Туп<Ја11

нише: Питања откале потјечемо и куд коначно нестајемо, тихну на бескрајним обалама непознатога без од1овора, паче без јеке. Испигујмо зато материју у свим облицима и до скрајних граница њених те изметнувши из ријечника нашег ријеч животна сила, настојмо — ако је могуће — све видне животне појаве свести на репулзију и атракцију. Еад смо овако природу потпуно испитали — стајаг ће тек пред нама права загонетка, којој се ни онкрај граница спознаје не ћено ни за корак нриближити. А физиолог Би В018 Кеушопс! учи : Нмаде седам загонетака свемирских: биће материје и силе, почетак гибања, постање живота, прнвидно сврси сходно уређена ирирода, настанак .једноставнога оћута, разумно мншљење и слободна воља. Природословна снознаја. ко.ја све промјене у тварноме свијету свафа на гибање атома и њихове о времену неовисне силе — мора нужно признати, да тих проблема није кадра ријешити. Они су граница меканичкога тумачења природе; нриродословље нити што зна, нити ће икад знати о њима. 1§погати8 е(; 1§погађјтиз. Како пак су гранпце меканичкога тумачења природе у.једно границе знаности у опће, сумњамо, да би ма каква спекулација речене проблеме ријешила. Коху се тај иирхо низам можда не свиђа, нека покуша са супранатурализмом — ну нека при том не сметне с ума, да гдје супранатурализам ночиње, ту да и знаност престаје. 0 дојму природних наука на друге дисциплине мислим да не требам губити ријечи ; јер је н нревише добро нознато, да нема знаности, која се под њиховим утјецањем не би мање илн више промијенпла била. Иста лијена књижевност и умјетност нијесу се дојму природословног позитивизма отети могле. Ту се он јавља нод именом натурализма, а иде за тим, да живот и збиљу прикаже без сваке идеалистичке примјесе, што већом фотографском вјерности. Зато нас нијезија тога раздобља води врло радо у легла звјерских опачина. ракијашнице и блудишта и црта с особитом насладом ужасне злочине, као што су родоскврње, прељуб, содомија и силовање — да их онда нриродословним проблемима баштине н борбе за опстанак може бранити. Све што човјека оплемењује: узоран обитељски живот, ћудоредна начела, чувсгво дужности, поштивање. частољубље — проглашује се напросто конвенци-