Srpski sion

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 743.

стојици; једни: да је разум, други енергија — као Ираклит; једни испармвање, други опет да је сила, која истиче из звезда; једни да је цокретљив број — као Иитагора ; други: животворна вода — као Ипон; трећи: да је елеменат из елемената; једни армонија — као Динархо ; други пак: крв, као Критија; једни да је дух, други монада — као Питагора, стари опет разно говоре. Колико ли има све разноврсних мишљења о томе? Колико ли ја софиста, који се више препиру, него што истину налазе?" Тако вели о заблуди човечјег ума и духа филозоф првих хришћанских векова, а мп слободао можемо рећи, да и данас постоје ирема разним филозофским системама — исто тако разна заблудна мишлења, како у ногледу многих других илина, тако и у иогледу духовности и нематеријалности човечје душе. Али је утврђена истина већ у свим филозофијама, да душа човечја постоји као засебно биће и да је неизмерно узвишенија од тела. Као мањина, овде се истичу заступници, сада већ са свим пропале, материјалистичке школе са својом тврдњом, да је душа продукт, функција или армонија телесног организма. Они по супстанцији не разликују душу од тела и идентификују је с мозтом. Но ово не стоји, јер то мишлење нема за свој основ чисту истину и ми ћемо непобитним чињеницама метафизике доказати, да је душа наша самостално, нематеријално и духовно биће. Ево тих аргумената, који нам авторитетом своје убедљивости нај јасније истину доказују. На основу интелекшуалног рада душе наше т. ј. на основу мишљења даде се јасно доказати духовност душе. Мишлење је неоргански, нематеријалан рад, а ако то стоји, тада и узрок мишљења — мора бити неорганске и духовне природе. Да је пак мишљење заиста неорганске ирироде, тврди нам тај факт, што ми познајемо и оно, што је надчулно и нематеријално. А кад би мпшљење било само органски, материјалан рад, тада би ми могли само чулно и материјално познавати, а никако обратно. 1Пто се тиче мозга можемо приметити, да је мозак само оргап душе, те дабогме, да од каквоће органа зависиће и рад душе. Но прави узрок духовних радња јесте сама душа, која преко мозга врши свој рад. Исто је тако н. пр.

и код свирке. Орган за свирку је инструменат, те од каквоће истог зависиће свирка, — али узрок свирци јесте сама она личност, која свира у тај инструменат. Даље још можемо на осиову слободне воље (етике) и изјаве осеЛаја (естетике) позитивно доказати ноопходност неког вишег духовног начела у нама т. ј. фактичност духовне душе. Воља је наша слободна; она једно хоће, друго неће, а то неби могла чинити да је органске природе, јер би тада била везана за телесне органе, који зависе од закона ириродиних. Дакле, кад је воља нешто неорганско и нематеријално, то и извор из кога она излази мора бити такођер нематеријалне и духовне природе, а то је оно, што ми душом зовемо. Што се тиче осећаја можемо нриметити, да ми имамо скроз идеалне осећаје, што животиње немају. Таки су н. ир. осећаји кајања, стида, страхопоштовања, вере, љубави, наде милосрђа и т. д. Ако је то тако, онда и извор из кога такови осећаји иотичу заиста мора узвишенији бити, него чисто дулни извор осећаја животињских. Дакле н овде, ео јрзо, мора се признати, да, у нама, има неко више начело, које је извор свега тога, а ми га душом зовемо. Да материја пак, сама но себи, не може бити узрок никаковом кретању тврде многи филозофп. Тако на супрот материјализму, а у корист доказа бића духа, лепо вели учени Ве Мег$1ге : „Материја у опће не може бити узрок. Она је по себи пасивна. Материја иостаје активна тек кретањем. Свуда претходи оно што покреће, ономе штоје покренуто, оно што води, ономе што се води. МатериЈа сама но себи не може ништа; она управо и није ништа до ли доказ духа". Дакле узрок свих манифесгација нашега ума, воље и осећаја, не може никако бити нроста материја, већ нешто, што стоји изпад сила њених, а ми га животним начелом, животном силом, — духом називамо. Тек он даје, ио себи мртвој матери.ји, живот и рациност, а сам пма своје порекло у апсолутном животу — у Богу, јер: „Когх н^кстк Богх /шрткћ^а, но жуви^х" — вели Господ наш Исус Христос (Лука XX. 38). Дубоки филозофи, као што је Лок, тај отац науке о људскоме духу, те његови след-