Srpski sion

Стр. 190.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 12.

кључиво онима у Архидијецези Карловачкој, а од осталога иметка без разлике свештеничким удовицама и сирочадима у Митрополији Карловачкој, и то у првоме реду питомцима чланова Конвиктских, ако су сиромашнога стања, доброга успеха у наукама и похвалнох^а владања. § 51. 0 престанку Конвикта и о преинакама ових правила закључује скупштина у присуству 2 / 3 укупних јој редовних чланова а са г / 3 присутних чланова, а закључак гледе тога постаје правоваљан и извршан ако га и кад га одобри врховни Патрон.

„Браћа Хриетова" библијско-историјска расправа — Панта С. Бикицки. (Наетавак). Једна од карактеристичних особина Св. Писма јесте без сумње та, што нам оно врло често даје могућност, да из кратких и простих дрта, којима црта ноједина лица, преставимо себи јасну и тачну слику о значају оцртаних лица. У Св. Пиему има места, где се у .два или три стиха црта живот нојединих лица, па опет из цигла та два-три стиха, по богодухновеној снази, којом су они писани, кадри смо ми себи преставити та лица у свој пуноћи њихове индивидуалне величине. Таку нам отприлике слику пружа Св. Писмо и о „браћи Господњој," особито о најстаријем међу њима Јакову еиископу јерусалимском. Ми можемо сами себи преставити прилике, у којима се налазила у детинству „браћа Хриетова". Одраели су и васиитали се у дому свог оца у Назарету, где им је отац био дрводеља, — како вели св. Предање — не баш врло вешт. Већ се само по себи разуме, да је дрводеља у пустом галилејском месту морао бити сиромах. Но сиромаштво се не сме никако бркати са немаштином, јер је ме!)у њима велика разлика. Треба да имамо на уму, да на истоку сами услови за живот помажу разумном сиромаху, да не падне у праву оскудицу. Животне нотребе сведене су тамо на најмању меру, на најпростије елементе. Нема тамо ни претеране раско-

ши ни обичних сувишних потреба. Мало хлеба, неколико смокава, извор воде, скромна колиба, где човек може главу своју склонити и тело одморити, нешто мало одела, да тело своје покрије, то је сва иотреба тамошњег честитог раденика за његова издржавање. А све се то тама може лако набавити. Где нема у срцу зависти, где се сујета и частољубље налазе под потребном контролом, тамо се таки начин живота не само лако сносити даде, но има у себи и неких особигих услова за уживање. Такова отприлике беше кућа Јосифова, такав начин његова живота. У тој кући су одрасла и васгштала се заједно са Христом и његова т. зв. браћа. Њихово васпитање беше као и друге јеврејске деце. Главном основом васпитања за свако јеврејско дете беше Св. Иисмо. Њега су Јевреји као деца ночели изучавати у дому својих родитеља, почевши од своје пете године па док не достигоше потпуног узраста, допуњујући то учење изучавањем обредних правила и измишљених скаска. Тако можемо онда разумети, да се „браћа Христова све : до његова. васкрееења нису односили с вером учењу Спаситељеву. Они су се све до свог обраћења односила са највећим поштовањем Фарисејским одредбама; беху верни нриврженици Мојсијева закона и строги извршиоци левитског богослужења. Нзихова оца и васпитача назива Јеванђелиет Матеј (1, 19.) „ираведним". Реч та имађаше за јудејско ухо много веће одређење у значењу но за наше. Она значи не само то, да он беше човек добар, поштен, милосрдан и побожан, каквог га ми видимо у време рођ<ења и детињства Христова, но и то, да се он особито паштио, да испуни све одредбе Мојсијева закона. Праведним мужем беше онај, који је давао десетак, ишао на годишње празнике, држао одређене постове, сећао се и особито штовао суботу, присуствовао у синагози, читао прописане молитве, чувао правила левигског очишћења, иоштовао велике равине, носио установљене Филактерије, стално изучавао заповеди, одредбе, сведочанства, закон, једном речју: вољу Божју, који је