Srpski sion

В рој бо.

„С РПСКИ СИО Н"

С тр . 319.

Осим ова три чланка Душанова Законика, чији смисао горњим разлагањем иокушасмо историјско-каноничким нутем разјаснити, има додуше у неким млађим рукоиисима 37 Душанова Законика још три чланка, која се брака тичу, али о њима, но речима Т. Флоринског, 38 одавно већ постоји потпуно оправдано, а сад већ и доказано мишљење, да нису производ законодавног рада под Душаном, већ да их касније у синоптичком тексту унесоше преписивачи из Синтагме Матије Властара. 39 Ну, пошто те одредбе нису дакле плод Душанова законодавног рада, не ћемо их ни потанко тумачити, већ само у кратко њихову садржину споменути. По раваничком рукопису то су ови чланци: чл. 134 , којп је управо извод из 6-те гл. 2 га СБСтава С. М. В. (по српској компилацији), у којој се жени удовици забрањује удати се на брзо по смрти мужевљевој ; 40 и чл. 137. и 138., који су тако исто узети из С. М. Вл. гл. 3. СБСтава 3., у којој се заповеда, да жена, којој је муж на војску отишао, те о њему за дуго гласа нема, има чекати га шест година, на тек кад дочује да .је он заиста умро, има по том још годину дана чекати, а онда јој слободно се удати; за тим се надовезује (у 138. чл.), да ако жена не изврши горе наведену наредбу и уда се пре прописаног времена за другог, па ако јој се поврати први муж, има се казнити као блудница и први муж њен може је, ако хоће, новратити себи. 41 Радослав М. Грујић свештеник. 37 Раванички, Софијски , Текелијин и Београдски. — Ш матимки зак. д "к атјлк . Душана... стр. 239. 89 То беше врло добар практички зборник (у 303 гл. е 24. одељка) протумаченог канонског и донекле грађанског права, који јв саставио јеромонах Матија Властар и издао 1335. год. под насловом: „Зоута^-ца хата Ова синтагма наскоро беше преведена и на српски језик, како у потпуном тако и у синоптачком тексту. 40 Гл. Флорин. — Пдл \Атники .. . Прнложгшд стр. 49 и срав. стр. 135. 41 — ј 1)1(1. стр. 240. Ту су на име оба ова чланка паралелно наведена са С. М. Вл.

Очински дом и блудни еин.* (опомена богословској омладини) — Н. Петровг Био један отац на имао два сина. Радио је отац њиве своје, па је томе учио и синове * Прочитано и примљено у богословском књижевном друштву „Сдози".

своје, уздање своје. Учио је обојицу са, једнаком брижљивошћу. II сањао је отац тај о миру и задовољству, о љубави и о срећи у кући својој скровитој; машта му је стварала шаролике слике многобројне, Вогом благословене иородице, у којој ће паревати неномућен и радостан мир. Али не би тако. У миран живот нородице јвванђеоског оц& увуче се расцеп; слогу и л>убав разори млађи син. Он је, може бпти, обасипан био сваком милоштом, и њеиу су, као мезимцу можда, сваку милост редом доносили. И то га је зар направило себичним самовољом. Тешко му беше радити очинско поље и пасти очинско -стадо. Рођена му кућа ностаде тесном а родбина мрском. Није љубио родбине своје, ни породице која га је однеговала, нити је осећао љубави према груди рођене земље своје. Он је љубио само себе. Нешто га је вукло да се одели, да живи сам за себе, по својој вољи. II прекиде везе са породицом: „Оче, дај ми део имања, што мени припада". „Ја не ћу — као да вели — да живим и радим с вама: ви остајте где сте, знојте се, радите поља своја — а ја имам своје жеље, свој укус! Дај ми што је моје по закону, и ја идем за себе!" И отац, с болом у души и тугом на срцу, раздели имање синовима својим. Тада, ио шом до неколико дана иокуии млађи сип све своје, и отиде у даљну земљу; и онамо просу имање своје, живеИи бесиушно. Ова нромена домовине и ово раскидање са очинским домом врло је поучно за нас, браћо. И нехотице се, читајући причу ову, морамо мишљу зауставити на томе: како се ми односимо према васпитању своме, према служби за коју се спремамо, према очинском дому, где се снремамо, према оној њиви, коју ћемо обрађивати? Може ли се отац поуздати, да ћемо бити корисни радници, са којих се не ће постидети ? Нисмо ли и ми спремни са,мо да узмемо из очинског дома оно што нисмо ми стекли, да бисмо носле отишли у даљну земљу, где бисмо рахат живовали, по својој вољи живели и радили сасвим друкчије, него што се у очинском дому за узвишену службу и побив свети спремамо? Не ћемо ли расковати очинско благо ? Тежимо ли срцем својим. душом својом, да све боље обрађујемо рођена своја поља, или да их профућкамо и оставимо? — То је, браћо, за нас питање