Srpski sion

Б р . 23.

„СРПСКИ

СИОН."

С тр . 869.

лигији дато средње место између филозофије и уметности, јер, каже, религија је неразвијена форма знања, које стоји тек на степену представа. Отуда су Штраус и Фајербах извели закључак, да ће временом филозофија заменути религију. Против теорија, које кидају свезу између религије и науке, које деле веру од знања као два противна иојма, говоре сама факта. Бера и знање су по суштини својој нераздељиви другови. Не може се замислити, да човек, који верује, не би мислио о предмету своје вере и да не би знао, у што верује или о чеау жисли. Исто тако с друге стране није могуће мислити, да научењак или филозоф, кад истражу.је нешто, не би веровао, да ће пронаћи што тражи или да не верује бар у свој разум. Отуда се види, да безусловна нротивност између вере и знања посгоји само у уображењу, а никако не фактички. Затим, пошто се вера јавља ие само као психолошки факт, т. ј. унутарње убеђење, већ и као опредељено вероучење, она не може бити сасвим без филозофског елемента, исто као што се филозофске и научне теорије никад не мргу сасвим ослободити од претпоставака, које се примају на веру. У свима религијама, чак и онима. на најнижем степену развијћа има увек, ма и најмањег, трага филозофског умовања. Испрва је то скривено под обликом образаца или символа, који крију у себи идеју. Фантазија из које се рађа символика, ио речима једног пспитивача старих митилогија (АУе1кег,) јесте „прамајка мисли' 1 . Но није само фантазија, што храни религију, јер се ова и у даљем развитку свом базира и подупире и на закључдима разума (рег сИзсигзит гаИошз.) Ири том се неизбежно јавља тежња религијозне мисли, да своје веровање доведе у неки логични ред, у унутарњу систему — јавља се дакле филозофски елеменат. Но то још није крај г П1то је религија узвишенија, тим више она буди љубав према знању; она је мати науке, а у првом реду богословске науке. Религија, која је на вишем степену развијћа, безусловно рађа делу област религијозних или богословских наука, које имају делом филозофски, делом историјски карактер. Тако дакле онда религија прелази из живота у школу и ступа у тесну везу с науком уопће. Већ тај факт, што постоје богословске науке, а тако

и тај, што сваки историк филозофије мора имати посла с филозофијом брамина и будиста, с филозофијом кабалистичном, с филозофијом отаца цркве и схоластика и што с друге стране није било ниједне филозофске системе, која не би имала у себи религијозних елемената — доказује, да је безусловна иротивност између вере и знања измишљотина, која не одговара истини: Чак и они, који из нриндипа одбацују веру и непријатељују с њом, као н. пр. материјалисте, имају у науци својој таквих претпоставака о материји, о атомима и др. које се могу примати једино на веру. Не могу се одобрити ни мистички погледи на одношај религије према знању, по којима је религијозно чувство тим чистије, што је више одељено, од додира са умом, са филозофијом, уопће са мишљењем. Религијозно чустЕо, као и свако у опће чуство мора се руководити разумом и здравим мишљењем. Без тога оно лако може прећи у лажну сентименталност или у болесни мистицизам. Зато и св. Писмо истиче знање као неопходни фактор у религији. „Ово је живот вечни, да знају тебе једног истинитог Бога и кога си послао Исуса Христа" (Јов. 17, В). Оно показује на разум, као на неопходни услов за „познање светога." „Почетак премудрости је страх Господњи и познање светиње — разум" „разумевање закона јесте знак добре мисли (Приче 9. 10.) II назива „сујетнима" оне људе (језичнике), у којих није било знања о Богу, који из видљивих савршенстава нису могли познати Бога и који нису по створеним делима познали Творца (Прем. 13. 1). Лажни појам језичннка о Богу апостол Павле приписује њима у кривицу зато, што нису познали оно, што је могуће знати о Богу (то уумахбу тоо @800 Рим. 1. 19.) Саму веру аиостол Павле дефинира као „начин познања": „вером разумевамо (тсСат ^ооб^хгу,) да је свет речју Божјом свршен" (Јевр. 11. В). Апостоли су добили као прву заповед од Спаситеља, да уче приповеђу својом: „идите, паучитв све народе, крстећн их у име Оца и Сина и св. Духа, уче~Ки их, да чувају све, што сам вам заповедао (Мат. 28. 19 — 20)." Колико је важно у религији учење, показује нам и то, што је сам божанствени Оснивач хришћанске религије називао Себе Учитељем: „Ви ме зовете Учитељем и Господем и добро говорите,