Srpski sion

Б р . 24.

„Орпски

с*р. б83»

мољењу небесних добара; она рађа многе плодове, које би било излпшно набрајати; свршава се у свако доба, или у усправном положају тијела, или са клечањем. Тако је велика корист од молпгве, да она саставља храну и живот душе. Све се ово, што је речено, оснива на Светом Писму, и онај, који тражи доказе за то, сличан је безумнику или слијепду, који у но јаснога дана сумња у свјетлост сунчану. Ипак јеретици, у жељи да опровргну све, што је Христос заповједио, дотакли су се и молитве. У осталом, стидећи се тако јавно откривати своје безбоштво, они не одбацују молитву уопће, већ зато усгају против моли • тава монашких, и то чине с том намјером, да пробуде у простодушнима мржњу нрема монасима, да их прикажу као људе несносне, и шта више неваљале, и који увађају новотарије, да не би нико пожелио да се од њих поучи у догматима благочастиве и православне Вјере. Јер је непријатељ брз на зло, и искусан у дјелима сујете; зато и приврженици његови (какви су заиста ови јеретици) немају воље да се са толиком ревношћу баве дјелима благочашћа, с коликом се слрмоглављују у бездан зала, и бацају у таква мјеста, на која Господ и не гледа. Послије тога треба уиитати јерегике: што ће они рећи о молптвама монаха? Ако јеретици докажу, да су монаси њешто противно православном благочашћу хришћанском: то ћемо се и ми сложити с њима, и монахе нећемо називати не само монасима, већ ни хришћанима. Ако пак монаси, са потпуном заборавношћу о себи, проповиједају славу и чудеса Божија, непрестано и у свако вријеме, колико је то могуће, ирослављају величанство Божије у пјесмама и славословијама, пјевајући ријечи Писма, или избирајући химне из Писма, или састављајући своје, сагласне са Писмом: то монаси. по нашем мишљењу, испуњавају дјело Апостолско, Пророчко, или боље, дјело Божје. Зато и ми, кад појимо утјешне пјесме из Тријода и Минеја, не чинимо ништа таквога, што не би приличило хришћанима: зато што све овр књиге садрже здраво и истинито Богословље и састоје се из пјесама или изабраних из Светога Ппсма, или састављених по надахнућу Духа, тако да су нашим цјесмама само ријечи друге, него-ли у Писму; а унраво ми појимо то исто, што је у Нисму, само другим ријечи-

ма. Ради потпунога увјерења о томе, да су наше пјесме сасгављене из ријечи Писма, ми у сваки, тако названи, тропар мећемо стих Писма. Ако пак ми послије читамо и молитве, састављене од старих Отаца: то нека нам кажу јеретици, што су они примјетили Богохулног и безбожног код ових Огаца? Тада ћемо и ми заједно с јерегицима устати иротиз њих. Ако пак јеретици покажу још на свакидашњу и неирестану молитву; — то какво је зло од такве молигве и за њих и за нас? Нека се они противе (као што се у ствари и противе) Христу, Који је рекао причу о неираведном судији баш за то, да би увјерио о пријекој иотреби непрест.ане молитве, Који је учио, да бдијемо и да се молимо, да, би избјегли напасти и стали пред Оина човјечијег; нека се противе ријечима апостола Павла (у посланици Солуњанима гл. V.) и многим другим мјестима Писма. Не сматрамо за потребно, да се обраћамо свједочанствима других Божанствених учитеља Католичке Цркве, колико их је год било од времена Христових до нас: јер да се осрамоте јеретици, довољно је и то, да покажемо на непрестану молитву Патријараха, Лпостола и Пророка. И тако, ако монаси подражавају Апостостолима, Пророцима, светим Оцима и Праоцима Самога Христа; то је очевидно, да су молитве плодови дарова Духа Свегога. Шго се тиче јеретика, који измишљавају псовке на Бога и на све Божанско, изврћући, кварећи и вријеђајући Свето Писмо; то су њихове измишљотине мудровања и измишљања ђавола. Ништава је и та тврдња, као да Црква не може прописати уздржање од јела без принуђења и насиља. Јер Црква је сасвим добро поступила, установивши са свом иажњом, ради умртвљења тијела и страсти, молитву и пост, чи.јим су се чуварчма и узорима показали сви Свеги, и поередством којих се непријатељ наш ђаво, уз помоћ више благодати руши са свима својина војскама и силама, и благочастивима се овај пут удобно свршава. На тај начин Басељенска Црква, проничућн у све ово, не принуђава, не чини насиља, већ нризива, савјегу.је, поучава ономе, што је у Писму, и убјеђује силом Духа. У Цариграду мјесеца Сеитембра 1723 године од Рођења Христова. Јеремија, по мплости Божјој, Архијеппскоп Ца-