Srpski sion

]В р. 25

„СРДСКИ СИОН."

Стр . б9б.

чину, то је живопис много сиособнији од пластике, да изрази надземаљску лепоту. Сво усиљавање скулпторево па и најгенијалнијег, не може се у том сравнити са кистом генијалног живописа. Ако нас музика поражава и задобија својим армоничнпм звуцима, појање нам заједно са звуцима говори и речима и оно може да произведе јачи утисак на нас од музике, јер оно човечјим гласом говори о расположају душе човечје. Не треба понижавати естетично чувство, да би се тим више узвисило религијозно. Естетично чувство је исто тако опће, заједничко свим људпма и неизгладиво, као и чувство истине и добра. Оно се оснива не на самом инстинкту или индивидуалном укусу, већ има евоје опредељене законе, који су исто тако реални, као и закони разума и савести. Најпосле оно је исто тако важан фактор за просвећење, облагорођивање и чистоћу нашег живота, као разум и морално чувство. Но и ако је естетично чувство важно за наш живот, ииак није таквог унлива иа наше владање, као што је религијозно чувство. Религијозно чувство одликује се пред естетичним одношајем својим према идеалном свету. И религија и естетично чувство теже за идеалним светом. Прирођеној тежњи човечјег духа том свету помаже и религија и појезија и уметност, јер сви доприносе, да се наш дух узвиси изнад области емпиричког живота. Но естетично чувство само облачи идеални свет у уметничко одело, представља га само, дочим религијозно чувство тражи живог опћења с Богом — највишим обрасцем и извором свега савршенства. У изразу естетичног чувста под уиливом уметничких производа, јавља се само несвесна тежња наше душе вишем свету, а у религији се та тежња остварује. Најкарактеристичнији израз религијозног чувства је молитва, која се одликује од неопредељене тежње за идеалним у томе, што њом човек долази у живо опћење не са замишљеним идеалом савршенства, већ са фактичним најсавршенијим Суштаством. Религија неће да представља само себи вечно суштаство, већ да се и реално налази у његовој области, тако рећи да дише његовом атмосфером. Ту потребу човечјег духа задовољава само религија, која нас уверава. да фактички постоји други лепши и узвишенији свет, који је пред-

мет наше тежње. То питање решава само религија, а не појезија ни уметност. Док уметност изображавајући идеални свет буди у нама само мисли о изгубљеном рају, дотле нам религија сведочи, да он заиста и постоји и показује нам пут, како ћемо се иовратити у њега. У уметности игра главну улогу фантазија, а у религији вера у фактичност вишег света и вечног живота. Да сравнимо још религију и умегност по њихову упливу на наш морални живот. И у том одношају је религија много узвишенија од уметности. Не може се спорити, да права уметност буђењем естетичних чувстава може произвести на нас благотворан морални утисак. Али то није њена непосредна ни снецијална задаћа. Неиосредна њена задаћа је, да задовољи наша естетична чувства. Естетичари кажу, да је уметност сама себи сврха. Ако уметник хоће, да својим вештачким нроизводом делује не само на наше естетично чувство, већ и на наше владање, на нашу моралност, његов рад добија карактер тенденциозности, а то баш критичари уметности рачунају као недостатак, особито, ако се тенденциозност јако истиче. Религија на протпв са својом задаћом, да улепшава, узвишава и усавршава наш морални живот до богоподобности, обраћа се непосредно нашој савести сајакимпобуђиваљем на испуњавање божанствених заповеди. Она буди и подржава у нама агилну љубав према ближњима, морално прекаљује човека, чини га тврдим и силним посред животних невоља баш својим обећањем, да ће се испунити у вечносги наше узвишене тежње и очекивања човечјега срца. За то је морални уплив религије несравњиво силнији од уплива уметности. Ма шта се говорило о силном моралном упливу уметности, историја каже, да је тај уплив свагда био релативно слаб. То нам потврђује уметна Грчка у времена језичништва (пре и за Христа), где је уметноет нроцветала, но где је морал и простог народа и виших слојева друштвених стојао на јако ниском степену. Зна се, да се ева грчка религија скоро слевала с уметношћу и јавља нам се као производ песничке фантазије. Богови су у тој религији нерсонификације човечанских идеала. Веза уметности са религијом била је код Грка тако чврста, да су њихови фллозофи стављали религију но њеном постанку у зависност