Srpski sion

СЈ тр . 400

„ОРПСКИ

В р . 25

'од уметности, кад су говорилп, да су њихови иесници и уметници саздали богове. Но из те „уметничке" религије није потецала никаква дубока сила за морални живот. Видимо да најестетичнији народ у старом свету, какви су били Грци, није уједно био најморалнији. Уметност, пружајући нам естетске насладе, не може нам пружити душевног мира — спокојства савести. Она не разрешава човеку загонетке у животу, не ослобађа грешника од гриже савести и не пружа онаквих благодатних лекарија за душу, којима религија подржава и крепи човека у моралном животу. Појмљиво је само по себи, ка^о су неосновани и апсурдни они назори, да уметпост може заменити религију. Када ПГграус у својој „Сгарој и новој вери" препоручује својим једномишљеницима место религије естетске насладе, он много говори о великим делима песника, о знаменптим галеријама слика и музејима, о позориштима и великим делима на пољу драматике и музике у најновије време, и све то сматра за средства, која неверницима могу заменити све оно, што вернима пружа религија и црква. Но он заборавља, да уметност није у стању дати човеку тврдог ослонца, особито посред животних незгода и несрећа Не би било ништа глупље, него човеку, К0 Ј И је у па.јвећој несрећи, у недогледној борби са животним потребама, у тешкој болести и најпосле на самртној постељи — кад би се њему препоручило, да место религијозној утеси притекне појезији, музици, појању и т. д., да га оне разведре. У тешким часовима, кад постају све лепе наде човечје ништавне, када се срце под притиском тешке туге излева у потоке суза, у часовима муке, кад страдалник човек не можв ни тренуги целе ноћи, кад му се све више и више приближује страшна смрт и већ се почиње витлати над његовом главом, где ће и у чему тај несрегник наћи укрепе и утехе? Да ли у дивној иесми или у красноречивости ораторово.ј или у лепоти уметне слике или у гласовима музикалне мелодије? Не! У таквим часовима лепота песме се губи за човека, све музе губе своју моћ и не могу пружити човеку никакве помоћи. Само религија има тврду моралну силу и моћ, да утеши страдалника, да обадри очајника, да укрепи духовно изне-

могле и да пошаље мир и утеху у срце човеку, који Је на самртној иостељи. Осек. А. Живановић.

0 узроцима ширењу назаренства и о средетвима против иетога.* пшне Симеон Араницки свештеник. Увод. Нема сумње, да је у данашње време назаренство један од веома опасних непријатеља, који прети нашој светој вери прадедовској. Опасност је та тим већа, у колико назаренство поткопава у народу нашем ону веру, за коју су прадедови наши живот свој жртвовали, којом је ирогкана сва прошлост Србинова, којом се од вајкада Орбин дичио и поносио. Назаренство чупа из срца србинског љубав према оно) цркви, у којој је Србин у данима патње, искушења и народне несреће душу своју челичио и утехе свагда налазио. А шта све то значи, то ће знати онај, ко је уверен, да је свето православље у најтешњој вези са народношћу српском; да је душа Србинова с њиме тако срасла, да се без ње, бар у нашим приликама, ни замислити не да. Пољуљати ту свету веру у срцу Србинову, поткопачи у души Србиновој љубав према светом православљу значи спремати народу српском велику несрећу народну, од које треба, и при самој помисли да зазебе и застрепи душа сваког родољубивог Србина. Јер пољуљати у Србину веру свету прадедовску не значи само отуђити га од свете мајке наше цркве православне, ослабити у њему ону оданост према њеној светињи и прописима, него поткопавати, ослабити, шта више угушиги онај народни понос, националну свест, која му је непрестано говорила, да се свагда својом народном прошлошћу дичи и поноси, да се ваноси и одушевљава светлим примерима народне повеснице те, му тиме снажила и крепила душу у тврдом уверењу и нади на сјајније и лепше дане будућности народне; , значи, дакле, не мање по истрћи па из јединства и крила не само свеге цркве православне него и из средине и заједнице наро* РеФерат евештеничком 8бору иротопрезвитерата Карловачког.