Srpski sion

„СРПСКИ СИОН к

С тр . 557.

говом, каква је била наша јерархија на сабору г. 18 70ј 1, 14 морали би доћи у тај непријатан положај, да посумњамо, е је и тадањи Епископат делио с Милетићем те назоре о Синоду. На то би нас овластиле речи енископа, Емилијана Кенгелца, како су оне забележене у том извештају, а по којима је он изјавио у сабору, да је енискон Лукијан Николајевић један свој исправак I. члану цредложеног саборског устројства цоднео сабору „у име Синода". ,5 У име Синода за време седисвакапције! Но ми не верујемо дословце у веродостојност тих „Заставиних" извештаја, 18 а не верујемо не само због ових епископу Кенгелцу иодметнутих речи, него и ради других сличних, можда намерпих а можда и ненамерних, неисправности у тим извештајима; јер би морали опда веровати и то, да је иредседник сабора енископ Стојковић признао као „истииито" разлагање, и као коректпу тврдљу дра Јована Суботића. да васелеи ски сабор Никејски „није законитим нутем текао", и то „зато, што није народ у њему учествовао". 17 Морали би веровати онда и томе, да је енископ Никанор Грујић нризнао Милетићу, да је „врло добро разчланио и разложио све оне струке, из којих се састоји црквени живот наш и разложио какве су власти, каква су права и све друго" .1® Морали би веровати још много које чему, али ми нисмо вољни томе веровати, јер држимо да онаква јерархија „каква је била" г. 1870.11 ; није могла такве изјаве чинити. Те изјаве принисујемо ми страначкој тенденцијозности односних „Заставиних" извештаја. Да еииекоп Кенгелац није могао говорити о Синоду за време седисваканције г. 1870. нотврђује нам и сепарат вотум тадањих енискона од 5. јуна 1870. Да су тадањи епископи сматрали себе овлаште14 Посганак и развитак срп. цркв. нар. автоно.иије, стр. 191. 1° НШ. стр. 80. ,а Нетачност тих извештаја доказује и оио: На стр. 69. овде приведене књиге стоји, да је д >тични исправак поднео епископ Никол^јевић, а на стр. 80 председник тај исправак изноои као исправак епископа Грујића. " 11 )1(1. стр. 112. ]8 1ђШ. стр. 118 и 60—76,

нима на држање Синода, да су Синоддржали и на њему решавали што год, — сепарат вотум њихов изашао би из седнице тога Сииода, а пе само са потнисима епископа, који су као такови престављали само себе, а не саборну власт, Синод. Милетићеве нак тадање назоре о Синоду без митрополита добро је опровргао, на истом сабору и у истој седници, у сноменутом своме говору тадањи ахимандрит Герман Анђелић. Потпуна некоректност и ногрешност тих назора јасно се види и па светлости горе нриведеног доказног материјала о томе нитању. Ми смо те пазоре споменули само зато, да подсетимо на заблуду назора и појмова још у оно доба, а као на узрок потоњих иорода њихових, међу којима је и сам састапак расправног сабора 1870 1. и на њему донесени изборни ред. Но кад би Милетићмогао данас проговорити, иакадањим светлим умом а стеченим носле искуством, као што је почео у приватним круговима већ проговарати након последњега свога затвора, можда би нам више вредило пего море мастила да иотрошимо, износећи разлоге онима, који се разлозима не дају обавеститп. Али, ваљда је зао удес његова и пашег народа, когје и он тако жарко љубио, баш и помрачио његов ум зато, да не узмогне под старост поправити и подићи, што је у младости, бујан и присилан, у заблуди нових идеја кварио и рушио . . . да не узмогне окајати грехе, којима је огрешио душу и родољубље своје о своју и народа свога цркву православну. По доказном, дакле, материјалу, што смо га изнели у овом и у П. чланку, доказаним се сматрати има: 1. Да је за предузимање и решавање важнијих нрквених послова и за увођење новотарија у цркви дотичне црквене облабласти, — надлежна искључиво саборна власт енископа, Синод. 2. Да за време унражњене столице нредстојиика црквене области, не може бити Синода, нити његових правоваљаних закључака; јер сазвати Сииод, иа њему иредседавати, његову радњу руководити и закључке иубликовати, — надлежан је искл^учиво предстојник црквене области,