Srpski sion

С тр . 568.

„СРПСКИ сион.*

Б р . 35

би уништени били. Надом со заносе девојане у жару љубави, њом се заноси ратар при труду и зноју лица а у очекивању жетве, љом се заноси трговац, државник, онај који се нребија по пољу и предсобљу, болесник са своје постеље, злочинац у мрачној тавници, па и онај што је на умору. Заиста је, дакле, пријатељица и милостива по човека ова најузвишенија религија, која, хотећи удовољити потребама беднога човештва, узвисује наду до врлине, те им тако отвара неко чудновато поље, неки извор високих утеха; поље чудновато на вечним врхунцима блаженог Јерусалима, неки извор узвишених утеха у рекама мпра и струјама насладе; чуда и утехе такове красоте, која је једина кадра да задовољи ненаситимо око нашег домишљатог духа, и за које, сваки напор овог бедног живота постаје ништав, свака горчина слатка, сваки покушај мањи од награде. Ми свагда осећамо нејасну чежњу за нечим шго је најбоље, но ми то не познајемо, али нам га религија указује и пружа. Ми осећамо горчину и презир сувише кратких граница, што са свих страна затварају наше биће, а религија нам пружа излаз пз њих и пут к слободи и господству. Ми осећамо неки умор, немир и досаду од силних брига, које нрогањају непрестано наш живот, а религија нам објављује покој и задовољство, које је са свим одељено од сваке неизвесности и досаде. Религија, право рећи, одговара оном вапају душе наше, који се у смртним грудима никад не стишава Блажен је, велк она, сваки онај, који год своје наде у Господа полаже, Он му је сигурна потпора; узрастиће као дрво које се усади у крај реке, те са кореном упија влагу. Његово лишће ће се и за време суше дивно зеленити, неће закржљавити него ће достојна плода донети, У Тебе се само уздам Тебе призивам Господе, Ти си ме извадио из утробе, Ти си ме умирио на дојци матере моје, за Тобом иристајем од рођења, од утробе матере моје, Ти си Бог мој. Давно си поставио земљу и небеса су дела руку твојих. То ће проћи а Ти ћеш остати; све ће то као хаљина оветшати, као хаљину ироменићеш их и иромениће се, али Ти си тај исти и године Твоје неће истећи. Они који се у човека уздају и у човечје ствари, сеју на песку, у воду бацају семе. ЈБудска мудростје нестална, подозрива, немирна, у ње није спасења. Но

ко би могао испричати таштину ваших нада, људи заробљеници тела и крви?! Богатство је неверан слуга. части су пролазан метеор, моћ је неки колос на земљаним ногама, уживања су неки цвет, који својим лишћем примамљује, но унутрашњим трњем боде. Године пролазе као бујица, живота нестаје као сенке. Ограх и наде, жудње и кајања неизменично се сустижу као таласи бурнога мора, сад овде сад онде искоче, те узнемирују човека наносећ му превару, мучење, очај. Све се на земљи мења. И ми се мењамо заједно са свим стварима које нас окружују, те које или за нас нестају или ми за њих настајемо. А све нам то јасно говори, да су светска обећања лажна, прелазна и нестална. Човека заваравају таште сабласти његове маште, он не мирује никад, тежећ да постигне оно што нема. Зар да онда не тражимо наш покој у Богу? Онај, који се ослања на људску помоћ, тај је као метљика у пустињи. Али ко је евоје уздање у небо ставио, тај се на сигурно јамство обратио. Узађите на брдо Божје, у дворове вере, нак ћете се подићи као плодна маслина у дому Госиодњем. Јер окојеЊе^ово увек на онима, који се Његовој десници покоравају. Он је спасење ономе, ко се само у Њега узда. У Тебе се уздаше оци наши, о велики Боже! и Ти си их избављао. Тебе призиваше и спасаваше се у Тебе се уздаше и не остајаше у срамоти! Тако се, ето из вере рађа нада, а вера и нада подстичу на љубав, о којој хоћу да 1'ОВОрИМ. (Свршиће се) Срби сликари. IX. Григорије Јездимировић. (1769. год.) (Наставак). Јездимировић је био савременик и сељанин Исајловићев. Сем иконостаса чеиинске цркве, који је у друштву са Исајловићем живоиисао, нознато ми је, да је 1817. г. моловао иа дасци с једне стране икону вазнесења Господња с друге иак тајну вечеру за олтарић на корошу осечке цркве. Кад је црквена оиштина осечка 1887. г. дала иравити нов корош за своју цркву, поклонила је она стару дрвену ограду свога короша заједно са поменутим иконама црквеној ошнтини чепинској, која је те године та-