Srpski sion

Б р . 49

,ОРПСКЖ сион. к

С тр . 791.

дире свагда у дубине и тражи, да међу иојединим научним питаљима успостави уиутрагању свезу, да логички расветли и утврди истакнуте тезе. Њему је, рекби, у крви, он се осећа морално обвезним, да стари ред у закону изједначи са новим норетком у вери. Смелим корацима пење се при том до највишега врхунда носматрања Старог и Новог Завета, па са те тачае нрегледа и мери својим, благодаћу Божјом просвећеним, духовним очима цело непрегледно поље закона и благодати. Док је стојао аа предхришћанском чисто јудејском становишту, закон и хригаћ. вера беху за њ дијаметралне опреке. Ношто је у Мојсејизму гледао једини оправдани ре лигијозни облик, то му је хригаћанство била проста заблуда, коју је морао па све могуће начине нобијати и сузбијати. Погато јеу отачким нредањима уочио идеал живота, то му је крст био — саблазан. Разуме се да се нагла и радикална промена у животу и начелима тога човека није могла догодити природпим путем. Дело његова обраћења за њега је монументално. Вера у Христа, који је умрво и васкрсао, оставила је дубок и вечан траг у његову новоме ашвоту. За Бога и оно, што је примио од ВВега, привезано му је и срце и душа. Но ицак и после, као и пре свога обраћења, за њега су старозаветно и новозаветно дело снасења велике противности и дијаметралне опреке. Сасвим је друкче код св. а«. Јакова. ЈБега несу, колико знамо, занимале и заносиле научне студије у младости, па ни касннје. Јаков је био човек, који је хришћ. начела примењивао и остваривао у практичном животу. Не видимо код њега ни научне снекулације, ии дубоке контемплације, али нам зато упадају у очи његове врлине и морална савршенства. Уопће то је један једноставан и природан карактер, који је за себе самога строги аскета, који осим тога тежи, да ужљеби у срца људска мисао о хришћ. моралном закопу и остварењу његову у животу. Но ако морал надне нод утецај какве лажне теорије, може овај аностолски нрактичар да постаие и теоретичарем, али и у теорији остаје ицак практичан. Он посматра ствари, било

из личне скдоносги, било с обзиром на степен образовања својих читалаца, вигае са спољашње стране. Није њему стало до унутрагање свезе мисли и појединих појмова, он је задовољап и са спољашњом. Њему је једина брига, како ће практички доћи до сврхе. Даље његов прелаз из јудејства у хришћанство извршио се постепено, без икаква наглог прелома и расцепа са својом јудејском прошлошћу, шта више ои је ницао и растао још на ст. заветноме земљишту. Христос је догаао, да несавргаено у Ст. Завету усавргаи, а закон да испуни. Прелаз од закона ка благодати догодио се код њега услед проиоведи Христове. Поред ове разлике у индивидуалитету није ни чудо, ако апостоли исте ствари са разних страна посматрају и разно схватају; ако један одугаевљено уздиже негато, гато други само навлага додирује. Па да су Павао и Јаков писали под истим спољњим приликама и у истој тенденцији, то ипак не би била искључена свака разлика у ириказивању. Нема сумње да постоји нека Формална разлика и у учењу ап. Павла и Јакова о оправдању. Павао иде од центра према периФерији, Јаков од периФерије према центру. Јакова испуњака тежња за делима, Павла свест о оправдању. Павао открива уиутрагање код човека, Јаков уређује спољашње. Основна мисао Павлова је Бог, Јаковљева човек. Но ако и има субјективне разлике, не смемо никако признати објективну догматску разлику између ова два апостола. И најкратковидије очи морају видети, да Павао и Јаков не стоје у опреци у учењу о делима , Ако Павао пориче делима одлучни зпачај и важност за онравдање, то он под њима разумева дела, која је сам у својој Фарисејској прогалости чинио; дела закона без дела љубави и благости, једном речју обредеи закон Мојсијев без унутрашње љубави. 1 На таква дела не мисли ни Јаков, кад оснива оправдање на тасгад ха! груа. По његову схватању дела су та — дела љубави и благости, која 1 ВЈзргпјЈ, Егк1. а. 7 к. Вг. 8. 47.