Srpski sion

„српски

СИОН."

Стр. 125

телесних пожуда ? Који је то од нас, који не греши пред оном: једем да живим, а не живим да једем? Али то је велики грех; велико иостаје од малог, на мали угарак проузрочи велику ватру. Гурманство, било оно у грубој или финијој Форми, учи човека да живи само за трбух и своје благоутробије, и у том задовољству налазе људи сву радост овога живота. И човек је готов заиоставити јелу све. Верно служити двама госиодарима није могуће. Жеља напунити стомак води собом лајнеморалнији појав, што се живот човечји мал' не цео своди на једину мисао „0 хлебу". Право ми реците шта нас нокреће у свакодневном раду нашем ? Питајмо искрени суд савести наше, зашто учимо?, зашто служимо?, зашто се удружујемо? зашто учител>ујемо и кљиге пишемо? Девет десетина, слободно тврдити можемо, само ради „средстава за живот, иа шта више и за „парче хлеба". Увреда је за достојанство човека и за ночетак XX. века, но на жалост истина је, да живимо животом онаким, каквим су и наши од давних давнина живели, само живот овај наш јесте у фииијој Форми — културан. Но та баш култура разрешава питање о животу, оделу, а особито о храни, дакле о свему. Израз о „свему" или „готово свему" не меи.а ствар. На мојој су страаи све новије теорије о култури, све што се разјашњује економским Факторима. Цар земље постао је жалосним робом, господар тела његовим покорним слугом. Онај, који треба да побожни поглед свој управи на небо, да живи вечношћу, он са тужним очима на злобвом лицу брижно гледа нраншну и блато, брзо живећи, хватајућ моменте, стичућ' блага себи, које црв и рђа квари. Овако новршно схваћамо ми те велике речи ваплоћене Истине, Љубави и Живота: „Не брините се дакле за сутра".... „Не брипите се за живот свој, шта ћете јести или шта ћете гшти; није ли живот иретежнији од хране"?— „Погледајтс на птице небесне, како не сеју нити жању, ни сабирају ужитнице; па Отац ваш небески храни их: зар ви нисте претежнији од њих, маловери?.... Него иштите нај пре царства Божјега и правде Његове и ово ће вам се све додати (Мат. VI. 24 — 84.). Са тим речима о сутрашњем дану, о птицама небеским направили смо добар виц на беепосличарима. Нама маловерима је непојмљиво, да нам је Отац наш небески, кад нам је дао земљу у нашу власт, осигурао све (као и птицама небеским) и

дао да задовољимо све потребе наше, које је сам у нас усадио, као услове живота. А што ми радимо то је грех, јер се тако живот квари. А том је главно, да се не пЈСтиже истакнута сврха, него се добија сасвим обратан резултат. Кад би л>уди били без греха, не искварени, не би живели само бригом о здрављу, о јелу и пићу ; они би без брига о јелу и пићу без мисли о смрти, без болести, без страха од људи, животиња и стихија природних блажено живели на земљи, која би била рајем изобиловала и храном и свом што је потребно. Напослетку јело као задоволење телесних потреба, даје им телесну насладу, но оно не би било у њих сврха, предмет бриге, него природном насладом, још бол>е последицом. Живот би њихов био пун знања о Богу и свету, те и љубави према њима. Но под утецајем кушача људи су сву своју пажњу окренули на трбух да му задовоље и с тим задовољством везали су и сврху и смисао свога живота. Њима се учинило мало разних рајских плодова, него почеше јести и нлод са забрањеног дрвета. И гле покварени инстинкт благоутробија иовуче за собом читав ред једне од друге зависних покварености, исто тако, као кад би се равнотежа васелене ма чиме покренула, те би нарушила хармонију ирироде. И не само да у човеку не би остало ни једног дела непоквареног, него би покварили и целу природу, у којој човек живи. Пун стомак би покварио и полну иотребу (Адам и Ева познали су своју голотињу, у њих се појавио стид), а заједно с тим довео би и тело до растројства. Лакомост за јелом није само уништила рај, него је такођер и земљу изнурила, да је почела рађати трње и бодљике и човек је морао у зноју лица свога јести хлебац. Кад нам је у нрвом реду главно било јело и пиће, и у опће земаљска блага, тада је настала борба за живот, а с њом и непријатељство међу људима и убијање животиња. И све то настало је услед ненлодности земљине. Као неизбежна последица свега тога иојавила се смрт — насилна и природна. Последњи резултат тога, у рају пониклог благоутробија, биће: потиуно нарушење данашњих услова земаљског живота и ново небо и нова земља, где ће савршено нестати те иотребе јела и пића. Ми сад живимо у једном од тих момената греховног процеса. Земља наша још је велика и нлодна, али моралиог поретка у њој нема.