Srpski sion

Стр. 124

свештенике наше кад говоре о иосту! У свакој ироповеди чу])ете : „Тако Бог заповеда (те ириводе меета из Ст. и Нов. Завета), тако је Св. Црква установила (указује на уставе и каноне), то је старином освећено, тако ее спасавади оци наши, тако се подвизали подвижници хришћански". Све то дакле излази из искреног религијозног убеђења. Но за кога је то убедљиво? За онога које религиј озан и нобожан, који и без тога чува и признаје постове. Можда ће се докази из Св. Писма и коснути срца каквог неверника, а древност изазвати осећај побожности из груди каквог расколника, али ће већина оних, који не држс до постова, т. зв. интелигенциЈа (ако само не изађе одмах на почетку ироповеди) са снисходљивим осмехом на лицу саслушати све те наведене, шаблонске и звучне — и ако у суштини свете — проповедничке Фразе, као што су: „Госиод наш Исус Христос, заједничка мати наша Св. Црква, богомудри оци и учитељи, велики постници и подвижници, Христа ради јуродиви, мученици, столпници " Једном речју сви они проповедају и утврђују пост. А штаслушалац? Онјеједва чеко свршетак томе разлагању. А зашто? Зато, што су се та господа, која јавно говоре, да Богу ваља служити духом и истином, која јавно говоре о „вишим задаћама Цркве", давно привикла слушати и то сасвим индиФерентно свето име Христово, што су хладни према авторитету Цркве, и што савршено не верују у житија светих. И за то утврђивати пред њима пост на доказима тих авторитета значило би млатити нразну сламу. Него треба сасвим с другог краја почети. Један — сад већ покојни — даровити богослов* нашега века, са својих лекција из Основног Богословл,а, удара на стари метод Основног Богословља, наме да истинитост хришћанске вере треба базирати на њеној божанствености, на вели: „Логика ту треба да је савршено обратна, т. ј. у божанственост хришћанске вере могуће је веровати тек онда, ако смо се пређе убедили у њсној истинитости, а пут је томе познавања саобразности хришћ. вере са основним моралним почецима самопознавања, осећање њене величине и светости". Те речи у иогледу утврђивања поста и његове важности иред интелигенцијом, која иоста не поштује, јесу потпуно пристале и од вредности. Њој не *) ГГреосвећени Михаил Грибановски у Правосл. Собесједнику 1899. г. Ш'0 1,

бр. 8

вреде цитати нити канони црквени, а ни житија светих, него јој треба разјаснити дубоки морални значај поста. Па ако се још није у дубини ерцз њихова угасила и носледња искра свежег моралног осећаја, ако увиде да нодвиг поста треба да је сродан дунш њиховој — тада и ност човеку неће бити безначајан. Црква као заточница поста неће бити без авторитета, а и сам четирдесетодневни ност Снаситељев биће појмлшвији и ближи. Многи говоре: „Јело нас не поставља пред пред Богом: јер нити ћемо бити већи ако једсмо, ни мањи ако не једемо" (I. Кор. гл. 8. ст. 8.), т. ј. храна је у моралном одношају сасвим евеједно. Још говоре: „Нико не омрзиу кад на своје тело, него га храни и греје ( Еф . V. 29.). „Паш физички организам, веле, потребује храну за свој живот и нормално деловање исто тако, као парна машина — тоилоту. Сам Бог је поставио тај закон и ми га не можемо реализирати, а кад би и могли, не би морали, јер је противно природи, т. ј. Богу, а доводи и тело, то оруђе духа, до слабљена, па чак и до смрти. Систематско слабљење тела није ништа друго нсго самоубијство. Те како опи говоре, пост и гладовање једно је и исто, па шта више и грех у моралном по1\иеду. И све те мисли и сви ти назори не би били тако распрострањени, нити би били убедљиви, кад у себи не би имали нечега истинитог. А то је истина у томе, што је нашем телу Фактички иотребни храна, што то ириродни инстинкт захтева. А све друго је нусти несмисао! Пре свега овде је из вида испуштена најважнија тачка моралних гштања о искварености наше природе и наших инстиката. Ми живимо ево готово већ две хиљаде година у грубим страсгима, али ниношто не смемо гледати у на'лој нрироди и поквареним инстинктима — неногрешиву вољу Божју. Све те наше нриродне нотребе имају у себи нечег иротуприродног, те нрелазе у телесну пожуду т. ј. нарушавају здравље и саблажњују тело. Човек је тако мудро и вештачки саздан, да су сви главни органски процеси (дисање, варење, циркулација) автоматски и иотребују човечјег познавања, а тако су исто и основне органске тежње, коЈе одржавају живот наш, инстиктивне т. ј. зависе од наше воље. А то је зато, да живот организма не уништи наше духовне силе. Иа ипак кад сами себе посматрамо, запитајмо се, који је то од нас, који не пати од

„српски сион.*