Srpski sion

С гр . 138.

„СРНСКИ сион.

То је, браћо, »говор егоисте. Тако говоре само они, који само у оно вјерују, што се видити, опипати, вагпути, измјеритИ и израчунати може. Тако говоре опи, којима је злато и сребро све и сва. Шта хоће ти људи, који су објавили рат небесима? Нијесу ли пикад трпили; пијесу ли никад били нри самртничкој постељи? Нијесу ли искусили. да се бол не тјеши земаљским срествими? Мисле ли зар, да је доста, да наквасимо ту прну земљу својим сузама, иа да закопамо све наше наде, да душу нашу затворимо у мрачни гроб без отвора у вјечност? Зар да није слободно сужњу, који чами у страшној тамници, да приступи к ирозору, да се диви илавом небу, да удахпе мало свежега ваздуха ? 0 Боже велики! шта би од нас било без наде? Како би поднијети и издржати могли нрогањања, мржњу, завист, силу, клевету, да нам нада не обећава нравду осветницу, за нотиштене, потлаћене и презрене врлине ? Како би слабост људска издржала биједе и патње, да нам нада не обећава бољих и радоснијих дана? Ох! нек одбацују таки јадници наду на небо; нек се ваљају и наслађују у колу земаљском! Ја их сажаљевам. Али каквим правом ти људи сију отровно сјеме своје доктрине у иароду? Зашто киње народ, који ради, који се мучи, који пати? Зашто му одузимљу једипу утјеху, наду на небо? Господо моја, одузети народу оно, што може ублажити бол, убрасати сузу —- па макар то била и илузија — разумите добро, то је нечовјечно, варварски. Неки млади узрок, да олакша своју жалосну судбину. забављао се сваки дан у тампици једним малим пауком. Давао му је јести, радовао му се, кад је долазио, очекивао га нестрпљиво, кад би се дуље задржао, ностао му је пријатељ. Једног дана дође тамничар и ногом погази малог наука. Сиромашни Силвио! Биједни Пелико! Зар ти је и на тој малој утјеси завидио онај бездушник! Господо, цаук је незнатно створење, ал' ипак тамничар није лијепо учииио, и сваки ће казати, да је учинио гадно, и да је веома суров морао бити тај човјек. Али одузети пароду, који

трпи и пати, паду на небо, није ли тако бездушпо и окрутно, као што одузети утоиљенику носљедњу дашчицу спаса, посљедњи комадић хљеба, турити га у бездан очајања, и рећи му: „Трпи глад, жеђу, студен за, затим пе ћеш добити ништа". То је суровост, грозна суровост! Али, утјешимо се. Није таква наша судбииа. Ми смо овдје за кратко вријеме, изгнаници из домовине. Пролетиће ти дани изгопа; растргнуће се ланци, који спутавају душу нашу. Ако уздишете нод теретом живота, ако вам је досадила лажна срећа људска, ако сте изнурени биједом и натњом утјешите се. Подигните очи ваше к пебу. Тамо је одмор иза труда, тамо мирио нристаниште иза страшне олујипе. Ако сте несретни, једног дана ћете, прије него мислиге, запловити оцеаном радости. Сиромашна браћо, који трните глад, жеђу, голоту, утјешите се. Срце ваше пуца и крвари, што дјечицу вашу, која хљеба ишту, можете само оросити горким сузама; која одијела ишту можете само загрљајем својим загријати. Утјешите се. Подигните погнуто чело ваше к небу; дапи спасења се приближују; још кратко вријеме и сиромашне траље ваше замијениће одијело славе, колибице ваше замијениће дворови сјајни. Сваку сузу вашу скуниће анђели небески, и свака суза ваша биће алем камеп у дијадеми ваше бесмртности. Тамо горе има биједе, не има сиромаштва, не има нреваре, не има лажи, пе има не нравде. Бог ће нас иримити у наручја сво.ја, и уживаћемо иеисказану радост у дому Оца нашега. 0 неисказана радости! 0 света истипо! 0 како је одушевљена душа моја, како од радости игра срце моје, када к теби теж.и, о Боже мој! 0 сјајни данче, кад ћу те угледати ? Па ко ми крати, ко ми смета, да видим Господа свога? Покажиге ми иредиет мојих жеља, мојих нада, и онда ћу бити задовољан, онда ћу бити сретан! Али на чему ^е оснива та лијена, та љупка, та слатка и мила надг? На необоривом темељу: На ријечи Спаситељевој, иа крсту Христову Браћо, чу.јте! Исус Христос сједио је