Srpski sion

Огр. 190

смоки

сиоа. 4

Б р . 12.

0 исповеди. — Егзортадија Милана пл. Младеновића богосл. IV. год. (Свршетак.) У исповеди се учимо осим искорењивању греха још и иеговању врлина као: скромности, благости, чистоћи, самоодридању и пожртвовању. И овде примењује исповед исту методу: поделу рада. Не треба да тежимо од једаред за свим, него треба, да настојимо, да стекнемо једпу врлину, па свако вече себе, да иснитујемо, у колико смо у истој нацредовали. После тога тек да пређемо на другу, на онда редом даље. Тако нам је тек успех зајамчен. Исповед је створила Формалну културу дугае, која човека врло често доводи до највећег степена побоашости. Но могло би се бојати, да ће ненрестано забављање са својим гресима изазвати у дугаи меланхолију и малодуганост. Код страгаљивих дугаа се то у ствари и дешава, али код велике већине је баш нротивно случај. Огуда је поникао код оних народа, који исповед негују, онај мили карактер, који је у један исти мах озбиљан, простосрдачан, присебан и весео — права слика унутарњег дугаевног мира. Од тих различитих црта хришћанске Физиопомије задржагае они, који немају исповеди (н. пр. протестанти) само једну: уздржљивост. Они не познају ни веселости ни срдачности, па чак и њина негато хладна и укочена уздржљивост нема драж целине. Из тог дугаевног самосавлађивања излази јога негато, о чему стари век није ни појма имао, а то је: шта ми означа вамо као унутарњу душу. Унутарња душа новлачи се радо сама у себе. Оеа из вере зна, ца у њој Бог станује а по љубави осећа то. Отуда ненрестана пажња на себе, отуда непрестана тежња, да се избегне све, гато би могло ожалосгити божанског госта дугае; отуда жеља, да Татћигјп! ргае1ес1. Ле Ес11е81а. 1845. Рапв. рагв 4. ра^. 24. '25. Римо-катодички устави, налажући миропомазање впископима, наређују овима, да чешће посећују своје епархије. СопсИ. <3е Тоигз (1583), — (1е Вопг^ез (1584), — (1' А1Х (1585), — (1е Тои1ои§е (1696) еЈс Нарохијском свештенству пак надожено је, да побуђује своје парохиј»не на цримање ове тајне.

се задобију све врлине, које ће се њему допасти; отуда онај неизмеран бол при свакој погрегаци. Она иознаје свога Бога као суревњива Бога; она није мања од Њега и хоће на његову чистоћу, чистоћом, љубав љубављу да одговара. У томе јој исповед много помаже. Јер онај, који увек пости а често се исповеда, стоји увек на великој висини скругаености и чистоће. А како би и било друкчије! Ко непрестано сам у себи палази кривице, и уклања из свог срца сваку длачицу са грозничавом брижљивогаћу, без престанка се каје, зар тај Фактично пе мора једном доћи до највећег ступња савршенства? Можда ћете ми добацити, да се врло многи Хришћани често исповедају, па да се ипак на некима никаква промена не види. Допуштам то. Али шта доказује та појава? Најбоље семе не ће плода донети на земљишту, које је рђаво обрађивано. Најздравија и најснажнија храна многима не користи. Исповед делује само онда, ако је наша сурадња слободна а не из потребе. Само при истинитом и правом кајању наступиће њени чудновати плодови. А сад негато још много чудноватије! Исновед ствара не само Хришћана, извлачи га из глиба порока, да га не ретко уздигне до највиших висина врлине; она ствара и свештеника и чини га госиодарем душа. Не мислим овде свештеничку исповед, којој се свештеник редовно подвргава као и световњаци; овде мислим исповед, коју свештеник нрима и наоснову које он ностаје душиним судијом. Протестантски свештеник Песталоци говори: „РеФормација је раскинула везу између иарода и његовог духовног вође, јер укидањем исповеди онемогућено је вођење душа и у протестантским земљама ностао је свештеник проФесором моралке, који народу држи научне беседе." А Кирхоф каже: „Само усменом исповеди може свештеник бити, што би по свом узвише ном позиву требао да буде: саветник, вођа и заштитник душана духовном пољу." Бретшнајдер нак у својој догматици вели: „Укидање усмене исповеди раскинуло је уску везу између пастира и стада. Од пастира ностадоше прости нроповедници."