Srpski sion

Отр. 300

.СРИСКИ сион. 8

Бр. 19.

Ствар је дакле за угарске држављане I чл>\ста. Т^а\). га\<1љ>у х 1та.чг& \\ сте * особе, ко]има је забранио њихов надлежни духовни суд ступање у други брак, изузимајући једини горе наведени случај. Једно питање још није начисто изведено, т. ј. од министра унутрашњих послова није решено: да ли се тај једини изузетак од општег правила тиче само оних пресуда духовног суда, које су донесене од ступања у живот угарског закона о грађ. браку, т. ј. до 1-вог октобра 1894. г.. или се тичу и оних пресуда, које су духовни судови после тога времена донели и у будуће доносили буду ? — Вуквалан смисао закона говори за прво, а дух закона за друго схватање. Ствар је мало заплетенија и тежа код таких случајева из Србије, а још тежа код случајева из Хрватске и Славоније. Често пута се дешава, да женске из наших крајева ступе у брак са српским држављанима, те тиме и оне српским држављанкама постају. Кад се код тако склопљених бракова до^е до развода и српски духовни суд изрече пресуду: да се брак коначно разводи, али супруг или супруга не сме никад више нови брак закључити — пита се: да ли јв паша жепскиња, — која се у Србију за сриског држављанипа удала и тиме и сама сриском држављапком иосшала, — са ра• зводом брака ео Грзо ирестала биши сриском држављанком1, и да ли може она у Угарској с угарским држављанином без сваке заиреке гра /Ј. брак закључити? И ова су питања јудикатуром, т. ј. наредбама угарског министра унутрашњих послова решена, и то приликом једног случаја, при коме је писац овога чланка у интересу једне своје клијентеле из Србије код угарског министра унутрашњих послова интервенисао и провоковао начелно решење министарства у овом погледу. Једна се Српкиња из Угарске наиме уда у Србију за једног српског држављанина, и тиме и сама постала српском држављанком. Изме^у њих дође до развода брака, и надлежни духовни суд у Србији правомоћно изрече, да се брак

коначно разрептава, али се женској страни "аа, Ђеиио у други брак ступити . Она се после развода врати у Угарску, и ту хтеде с једним угарским држављанином да закључи грађ. брак. Али грађ. власт није смела закључење тога брака дозволити, јер није знала, да ли је она тиме, што јој је брак са српским држављанином разведен, престала бити српском држављанком, и да ли је постала на ново угарском држављанком, те према томе да ли се има с њом поступити као са страном, или као са угарском држављанком? Ако је разводом брака у Србији со 1рзо постала угарском држављанком, онда према горњем може закључити грађ брак у Угарској; ако је пак и даље остала српском држављанком, онда не може, јер српски државни закони не признају правоваљаност грађ брака, а признају правоваљаност духовног суда, који је дотичној странки пресудом забранио ступлње у други брак. Угарско министарство унутрашњих послова је донело у томе предмету 11. априла 1901. год. под бр. 11197/ех 1901. следеће начелно решење. Кад овдашња држављанка ступи у брак са страним држављанином, тим чином ео 1рзо постаје страном држављанком; али ако се тај брак доцније разведе, она се тим чином не враћа ео 1рзо натраг у наше држављанство, него остаје и даље страном држављанком, јер 37. §. Б. зак. чл. од год. 1879. наређује, да се за странца удата овдашња држављанка, само онда ео 1рзо враћа у угарско држављанство, ако се изрекне, да њезин брак већ прнобитно није био правоваљан, те се сматра, као да никад није ни био закључен; не односи се пак на оне случајеве, када се правоваљано закључени брак доцније разведе; у том случају остаје овдашња женскиња и даље страном државл^анком поред свега тога, што је њезин брак са страним држављанином коначно разведен. Ако се пак страна држављанка жели удати за угарског држављанина, онда се по 108 и 111 § закона о грађ. браку грађ. брак може у Угарској закључити само онда, ако закони њене државе до-