Srpski sion

Стр . ђ?&. „ОРПОКИ СИОН> Вр . 84.

многе и многе процесе разума; имају своју историју и још ће нроћи кроз многа и мпога истраживаља разума. Има јш какве друге науке, која собом преставља тако дубоку заинтересованост душе, какву нреставља хришћанска догматика? Сведоци су нам научари, који заинтересовани дубоким богословским питаљима, при истраживању љиховом уживаху најпријатније часове. Али и разуму су одређене границе. Не сме се измишљавати оно чега нема, или што још није откривено. Ако је нешто дато од горе или фактички постоји, онако треба узети као што је дато или као што ностоји. То су основни закоии логике. Тих закона др?ки се разум у свима наукама: — и у историји, природопису и др., а такођер мора се држати и у богословским дисциплинама. Предање чувај, говори аностол, т. ј. талант вере у опће чувај у целини и неповређености. Што ти је поверено, нека и остане у теби, па га тако нредај. Добио си злато, злато и подај. Нећу да ми дајеш једно место другога; нећу да ти место злата дајем бакар ; пећу лажна злата него хоћу нрава чиста. 1 Неновређеност догмата, при свестраном и дубоком истраживању и разјаснењу њихову, чува разум Цркве васељенске. Ето у томе се у главном састоји суштина и снага Нравославља. 2 Но у првим вековима Хришћанства покушавао је разум човечји, да своје измишљотине меша са истинама хришћаиског учења, т. ј. да даде, место злата у Откровењу, својој ниској работи комнозицију. А треба знати, да је у томе баш највише страдао Исток. Запад је био у том погледу спокојан. Тамо није богзна како напредовала јерес. Тим спокојством Занада према бурним таласима јереси на Истоку — хвалиле се папе пред патријарсима. Но све ове, на Истоку поникле јереси, као што су: аријанство, Македонијева јерес несторијанство, монофизитство , монотелит-

1 Викентије Лирински јп соттопИ. 1, п. XXII. Ра1го1ој*. сига. сотр1. I. I. со1. 669. Преосвећеног Сидвестра. 0, II. Д. Богослов1Н, Отд . 1, стр. 36.

2 Подробније у кљизи: 0 правосдављу у опће и специјално у одношзју према сдовенским народима, од П. Смирнова, стр. 13. и даље.

ство, иконоборство и друге, нису ништа друго, до ли иокушаји ума, да на место богооткривене свеоиће исгине иоставе по грешно човечје суђење и да даду у својој обради олово и бакар место злата у Откри* вењу. Ове јереси, или су сасвим нестале, као Аријева и Македонијева, или су остале у виду какве мртве оормуле, којој дају други смисао. Но рационализам носледњих векова сасвим је нешто друго. Није то засебна мисао, нити је то каква год специјална заблуда, него је то правац удешен за све гране нашег живота. Сврха његова је у томе — кад би то могло бити — да сасвим истисне веру из сазпања, те збрише и само име Бога хришћанскога. Већ је на престолу у храму носвећеном светом имену Божјем, постављена била, а неко време и стојала тамо, Фигура богиње разума. Ето карактеристике рационализма! Одакле је нотекао рационализам у данашњем његовом облику? Домовина рационализма је Заиад, онај Запад, који се негда хвастао, да је од јереси ноштеђен. Одатле је и к нами ириснео. Почетак тамошњег рационализма јесу последице рапије историје Запада. Добивши неколико своју Форму угледао је први пут света у пелагијанској јереси, нротив које се Бл. Августин с таком силом и енергијом борио. Пелагијанство је било само модел зграде или контура будућег исполина. У њему се рационализам испољио одмах у својим особинама и тежњама. По лажном учењу Пелагијеву грек Адамов није наследан и нема последица на нотомству. Сви људи рађају се исто онако невини и непорочни какви су били нрародигељи до пада њихова. Треба само научити човека, како да се влада, ојачати му вољу у том нравцу, и човек ће бити добар и без греха. Ето, баш те три идеје сачињавају суштину рационализма. Сваки човек сматра се сам ио себи разрешен потпуно историјских веза и личност његова не признаје никаквих авторитега. То је прва и основна црта рационализма — аистракшизам. Нема опће повређености човечје природе, дакле нема ни потребе искупљења, није потребно